Piše: Darko Dimitrijević
“Štampani mediji čine sve što je u njihovoj moći da u svom pisanju, mišljenjima ili komentarima ne izazivaju ili ne podstiču mržnju i neravnopravnost“. Tako počinje jedan od ključnih principa trećeg poglavlja Kodeksa Štampe Kosova, posvećenog podsticanju i govoru mržnje. Kodeks ide i korak dalje: upozorava na pristrasno postupanje prema ljudima zbog njihove etničke pripadnosti, nacionalnosti, veroispovesti i drugih ličnih svojstava, kao i na korišćenje omalovažavajućih izraza koji mogu da povrede ili zastraše pojedinca ili grupu. Posebno je važna odredba da se etnička pripadnost, rasa, veroispovest, pol, seksualno opredeljenje, bolest ili invaliditet pominju samo kada su neposredno povezani sa događajem o kojem se izveštava.
Ove rečenice nisu napisane da bi lepo izgledale u dokumentu koji stoji na sajtu neke institucije. One bi trebalo da budu svakodnevni profesionalni standard. Ipak, pitanje je koliko ih se zaista setimo kada se kamere uključe, kada politička rasprava postane borba za gledanost ili kada urednik proceni da će provokativan naslov doneti više klikova?
Kao jedan od novinara koji su učestvovali u istraživanju govora mržnje u medijima na Kosovu, imao sam priliku da se bavim upravo tim pitanjem. Monitoring televizijskih debata na albanskom i srpskom jeziku tokom 2025. godine pokazao je da problem nije ograničen na jednu zajednicu, jedan jezik ili jednu političku opciju. Obrasci se razlikuju, ali se ponavljaju isti mehanizmi: generalizovanje, etiketiranje, stvaranje slike o kolektivnom neprijatelju i predstavljanje političkih protivnika ili čitavih grupa kao pretnje društvu.
U pojedinim debatama na albanskom jeziku zabeležene su izjave u kojima se Srbima pripisuju mržnja i kolektivna odgovornost, uključujući tvrdnje da su Srbi vaspitani da mrze Albance. U drugim emisijama korišćeni su pogrdni izrazi za Srbe ili su pripadnici nevećinskih zajednica predstavljani kao prepreka interesima Kosova. U jednoj od analiziranih debata, politički zahtevi zajednica opisivani su kao ”hir“ i ”apsurdni zahtevi“, dok su u drugoj raspravi iznete generalizujuće tvrdnje o pripadnicima bošnjačke zajednice.
Na srpskom jeziku, analiza je pokazala drugačiji, ali podjednako važan obrazac. U delu medijskog sadržaja političke izjave o navodnom ”teroru nad Srbima“, ”etničkom čišćenju“, ”okupatorima“ i ”brisanju srpske istorije“ prenošene su izrazito zapaljivim jezikom, ponekad bez dovoljnog konteksta, provere ili predstavljanja druge strane. U takvim slučajevima, politička tvrdnja prestaje da bude samo stav određenog aktera i, kada je nekritički predstavljena kao činjenica, postaje deo narativa koji dodatno učvršćuje osećaj kolektivne ugroženosti.
Važno je naglasiti: kritika vlasti, institucija, političkih odluka ili konkretnih postupaka nije govor mržnje sama po sebi. Novinari imaju obavezu da postavljaju neprijatna pitanja i da budu kritični prema svakoj vlasti. Ali postoji jasna razlika između kritike odluke i tvrdnje da je čitav narod zao, da je neka zajednica po svojoj prirodi nelojalna ili da pripadnici određene vere predstavljaju bezbednosnu pretnju. Upravo na toj granici etika prestaje da bude apstraktan pojam.
Problem nije samo u osobi koja izgovori uvredljivu ili opasnu rečenicu pred televizijskim kamerama. Problem je i u uredniku koji odluči da takvu izjavu izdvoji u naslov, portalu koji je prenese bez konteksta, voditelju koji ne reaguje i mediju koji proceni da je politički obračun važniji od odgovornosti prema publici. Kada se zapaljiva izjava ponavlja iz emisije u emisiju, ona vremenom može da postane prihvatljiv deo javnog govora.
Zato odgovornost medija ne može da se završi opravdanjem da je ”to samo citat“ ili da je ”političar to rekao“. Prenošenje izjave jeste novinarski postupak, ali odluka kako će ona biti predstavljena, šta će biti u naslovu i da li će publika dobiti kontekst pripada uredničkoj odgovornosti. Citiranje nije automatsko oslobađanje od obaveze da se proceni šteta koju određeni način izveštavanja može da proizvede.
To je posebno važno u društvu u kojem su međuetnički odnosi i dalje opterećeni ratnim nasleđem, političkim sukobima i dubokim nepoverenjem. Kosovo nije jedino mesto na kojem se takav obrazac pojavljuje, ali je sredina u kojoj jedna rečenica izgovorena u udarnom terminu može da bude protumačena kao potvrda već postojećih strahova. Kada se čitava zajednica poistoveti sa postupcima jedne vlade, političke stranke ili pojedinca, odgovornost se nepravedno prenosi na ljude koji sa tim postupcima nemaju nikakve veze.
Isto pravilo mora da važi bez obzira na to ko govori, kome se obraća i na kojem jeziku. Ne može biti opravdanog govora mržnje kada dolazi od političara koji zastupa ”naše“ interese, niti manje opasne generalizacije zato što su izrečene u ime zajednice koja se oseća ugroženo. Patnja jedne grupe ne daje pravo da se vređa druga, kao što ni opravdana kritika neke institucije ne daje pravo da se čitav narod predstavi kao neprijatelj.
Etički kodeks zato ne treba posmatrati kao ograničenje slobode govora, već kao podsetnik na razliku između slobode i neodgovornosti. Sloboda medija podrazumeva pravo da se istražuje, kritikuje i otvara ono što bi moćni najradije sakrili. Ali ona ne znači da su svi izrazi jednako odgovorni, da je svaka provokacija novinarstvo ili da urednička odluka nema posledice.
Potrebna nam je ozbiljnija urednička reakcija, naročito u televizijskim debatama. Voditelji moraju biti spremni da zaustave generalizacije i uvrede, urednici da odbiju senzacionalističke naslove, a mediji da jasno razdvoje proverene činjenice od političkih optužbi. Samoregulacija ne sme da bude samo formalnost, već praksa koja podrazumeva priznanje greške, ispravku i odgovornost.
Ipak, ni od publike se ne može očekivati da bude samo pasivni posmatrač. Čitaoci i gledaoci imaju pravo da pitaju ko je izvor tvrdnje, da li je ona proverena i zašto je nečija etnička ili verska pripadnost uopšte pomenuta. Medijska pismenost počinje upravo tamo gde prestajemo da prihvatamo svaku snažnu rečenicu kao istinu i svaki uvredljiv naslov kao dokaz hrabrosti.
Kodeks koji smo zajedno sa kolegama koristili kao profesionalni okvir u ovom istraživanju neće promeniti javni govor samim tim što postoji. Njegova vrednost meri se time da li ćemo ga primeniti onda kada je najteže: kada uvredljiva izjava dolazi od politički bliskog sagovornika, kada senzacionalan naslov obećava veću čitanost ili kada se od novinara očekuje da se prikloni dominantnom narativu svoje zajednice.
Na kraju, pitanje nije samo šta smo objavili, već i kakav smo javni prostor svojim odlukama pomogli da izgradimo. Mediji ne mogu sami da reše političke sukobe, ali mogu da odbiju da ih produbljuju. Ne mogu da izbrišu istorijsko nepoverenje, ali mogu da prestanu da ga pretvaraju u svakodnevni sadržaj.
Reči imaju posledice. Zato etika nije ukras novinarstva, već jedna od njegovih najvažnijih granica. A kada se ta granica pređe, cenu ne plaćaju samo oni koji su uvređeni. Plaća je čitavo društvo.
(Autor je glavni urednik Radio Goraždevca. Članak je napisan za Savet Štampe u okviru UNESCO-vog projekta “Izgradnja poverenja u medije u Jugoistočnoj Evropi: Podrška novinarstvu kao javnom dobru“, koji finansira Evropska Unija. Stavovi izraženi u ovom članku su isključivo stavovi Saveta Štampe i ne odražavaju nužno stavove UNESCO-a i Evropske Unije)