„Brine nas, generalno, situacija na Kosovu, posebno kada je u pitanju srpska zajednica“, rekla je Ivković u razgovoru sa novinarom Darkom Dimitrijevićem.
Kao ključne razloge odlaska ljudi sa Kosova istakla je gašenje srpskih institucija i sudske procese protiv Srba, naročito povratnika.
„Jednostavno, sada mi deluje da postoje neki ljudi koji lako mogu da upru prstom u vas i da završite u pritvoru, dok se ne dokaže drugačije. A dokazivanje nevinosti odvija se jako teško“, rekao je
Dodala je da se promena ne ogleda samo u političkoj nestabilnosti, već u čitavom nizu procesa koji „utiču na to da Srbi odlaze“.
„Ljudi sve više planiraju život negde drugo. To je proces koji traje već godinama.“
Na pitanje da li postoji sabornost u političkom smislu, Ivković je naglasila da nijedan pokušaj sabornog političkog delovanja mimo Srpske liste nije imao uspeha.
„Srpska lista je činila sve da se to i ne dogodi. Svojim uticajem uspevala je da građani odustanu od bilo koje političke priče koja je mimo njih.“
Napomenula je i da postoji razlika između zajedništva koje se ogleda tokom praznika i stvarne političke sabornosti.
„Kada govorimo o praznicima, to je nešto drugo. Ali kada govorimo o politici – toga nema.“
Mladi žele da odu jer ne vide budućnost
Govoreći o mladima u Severnoj Mitrovici, Ivković kaže da, iako ta sredina funkcioniše donekle normalno, mladi ne vide perspektivu.
„Imate vrlo malo prostora da uspete u bilo kojoj profesiji. Oni osećaju da bez pripadnosti vladajućoj stranci ne mogu ništa da postignu.“
Dodala je da većina mladih, iako ostaje formalno u Mitrovici, u stvari planira da se „makar na neko vreme izmesti“:
„Novac jeste važan, ali nije važniji od normalnog života.“
Komentarišući odnos Beograda prema Srbima na Kosovu, Ivković priznaje da bez finansijske pomoći iz Beograda srpska zajednica teško da bi opstala. Međutim, ističe da je Kosovo sve manje prisutno u domaćim medijima.
„Srpska zajednica na Kosovu ne bi preživela bez Beograda. Ali činjenica je da u medijima sve manje imate Kosovo.“
Osvrnula se i na osećanje ovakvog osnosa Beograda prema kosovskim Srbima.
„Nama je naša rana najveća. I to je normalno. Mi se ovde zaista osećamo izdanima.“
Zašto Srbi ne vide Kosovo kao svoj sistem?
U razgovoru za Radio Goraždevac, Ana Marija Ivković osvrnula se i na duboko ukorenjeno nepoverenje Srpske zajednice prema kosovskim institucijama, koje, kako ističe, nije nastalo preko noći, već je rezultat godina zanemarivanja problema i ignorisanja potreba te zajednice.
„Kosovski sistem za Srbe na Kosovu predstavlja nužno zlo, ali bih rekla i da su Srbi, iz perspektive kosovskih institucija, poslednjih godina takođe postali nužno zlo – nešto što mora da postoji, ali bez istinske volje da se razume i prihvati.“
Ističe da integracija ne može da funkcioniše ako se od zajednice očekuje da se potpuno prilagodi sistemu koji ne pokazuje spremnost da se i sam menja.
„Ako više od deset godina slušamo o tome kako nešto ne funkcioniše, a ništa se ne menja – onda je problem u samom sistemu.“
Poseban problem, prema njenim rečima, jeste jezik koji koriste kosovski zvaničnici obraćajući se srpskoj zajednici.
„Rečenica da je za lošeg suseda najbolja napunjena puška – a koju je izrekao kosovski premijer u izbornoj kampanji – nije poruka pomirenja, već pretnje. Takav narativ ne može doneti poverenje, već samo dodatni strah.“
Ukazala je i na konkretne primere diskriminacije, poput uskraćivanja dečjih dodataka majkama na Severu Kosova zbog bojkota popisa.
„Nije normalno da majka sa detetom mora da ide u Prištinu kako bi dobila ono što joj pripada, jer sistem ne želi da prizna sopstveni propust.“
Zaključila je da bez ozbiljne promene u pristupu – uključujući promenu jezika komunikacije i iskreno rešavanje problema na terenu – poverenja neće biti.
„Ne može se govoriti o integraciji ako se zajednica svakodnevno suočava s poniženjem i ignorisanjem svojih prava.“
Lokalni mediji na srpskom jeziku suočeni s brojnim izazovima
Govoreći o radu u lokalnim medijima na srpskom jeziku na Kosovu, Ivković je ukazala da novinari ovdašnjih redakcija, osim profesionalnih zadataka, često imaju i dodatnu ulogu – jer su istovremeno i članovi zajednice o kojoj izveštavaju.
„To vrlo često zna da bude teret, ali isto tako i prednost. S jedne strane je teško jer svakodnevno proživljavamo ono o čemu pišemo, ali s druge strane to znači da dublje razumemo probleme i kontekst u kojem živimo, što mnogi mediji iz centralne Srbije ne mogu da prikažu na isti način.“
Kao ključne probleme sa kojima se suočavaju lokalni mediji na srpskom jeziku na Kosovu, Ana Marija Ivković izdvaja pre svega nedostatak stabilnog finansiranja, budući da većina redakcija zavisi od međunarodnih donatora.
Uz to, ističe i otežan pristup informacijama, kako od strane kosovskih institucija, tako i političkih predstavnika Srba, uključujući Srpsku listu, pri čemu je, kako kaže, postalo gotovo uobičajeno da novinarima ne odgovaraju ni na osnovna pitanja.
„Postalo je normalno da vam političari ne odgovaraju ni na najosnovnija pitanja. Ne govorim samo o teškim i neprijatnim pitanjima – već o osnovnoj komunikaciji koja bi trebalo da postoji između institucija i medija“
Treći izazov je, kaže ona, nedostatak kadrova.
„Ako niste produžena ruka neke vlasti, ako zaista želite da radite novinarstvo kako treba, onda je to ovde posebno teško. A pritom, treba izgraditi poverenje zajednice, raditi u često nesigurnim uslovima i ne odustajati od profesionalnih standarda.“
