Piše: Katarina Stevanović
Stres, neispavanost, tuga, bes. Ako me pitate kako se osećam ovog 6. septembra ujutru – ukratko tako. I ne samo zbog onoga što se meni dogodilo, već zbog svega čemu je Srbija svedočila prethodne noći u Novom Sadu i onoga kako su pojedini mediji kasnije moju izjavu istrgli iz konteksta.
Bila sam u petak u glavnom gradu Vojvodine, izveštavala s protesta i – umalo završila u marici i policijskoj stanici, bez obzira na to što sam se legitimisala kao novinarka.
Našla sam se s grupom ljudi saterana uz ogradu dečijeg igrališta, a potom petnaestak minuta ležala na travi, glave prilepljene za tlo, čekajući maricu ili neki drugi policijski postupak.
Više od pet puta sigurno sam izgovorila da sam novinarka i pitala mogu li da kontaktiram redakciji, na šta sam dobijala odgovore da ih je baš briga što sam novinarka, pretnje da slučajno ne snimam… Uzeli su mi telefon koji je bio prikačen za eksternu bateriju, pogledali da snimanje nije uključeno, a onda ga bacili na noge dok sam ležala okrenuta glavom ka zemlji – u žutom prsluku sa jasnom oznakom da sam novinarka.
Rekli su mi još da ću moći iz stanice da se javim urednicima, ako se ispostavi da sam zaista novinarka.
Šta se dogodilo nekoliko minuta ranije?
Bilo je 22.50 kada je, posle prvih sukoba policije i demonstranata još oko 21.30 ispred Filozofskog fakulteta i pošto je policija potisnula građane od zgrade fakulteta uz i niz Ulicu Zorana Đinđića i Sunčani kej, ispalivši ogromne količine suzavca, krenula dalje da potiskuje okupljene, koji su tada uglavnom mirno stajali i čekali da vide šta će se dalje dogoditi. Ljudi su delovali spremno da, uprkos suzavcu koji ih je gušio i pekao oči, ostanu nadalje tu.
Građani su bili brojni, ali ni policija u opremi za razbijanje demonstracija nije bila malobrojna. Posle prvog potiskivanja okupljenih kod fakulteta, iz smera kampusa došla su dva velika policijska vozila sa dodatnim policijacima – da rasteraju preostale građane, koji su se i sami sklanjali pod udarom suzavca, piše Stevanović.
Strah
Nisu ga policajci štedeli tokom večeri 5. septembra. Ne znam kako je izgledalo sve pre 25 godina i mesec manje – bila sam mala da bih mogla da svedočim dešavanjima 5. oktobra 2000, ali sinoć sam svedočila – slobodno mogu reći – udaru policije na građane ove države, koji su tu došli upravo da bi se usprotivili policijskoj brutalnosti pre koji dan takođe u glavnom gradu Vojvodine.
Kada je neko desetinama okupljenih tada već na kraju kampusa rekao da svi idu do Vodovoda, ljudi su poslušali i krenuli u tom smeru, ali krenula je za njima i policija. U kordonu, duž dve ulice i parka koji ih razdvaja.
Bila sam tu u prvom redu, da ispratim postupke policije, a onda su policajci krenuli da trče, pa sam potrčala i ja i našla se u masi vidno uzrujanih i uplašenih ljudi koji beže po livadi. Potrčala sam nadole – kuda je policija potiskivala okupljene, a onda smo naišli na blagu nizbrdicu i došli do ograde. Neki su preskakali ogradu, ja sam ostala dole. Saterana u policijski ćorsokak.
Kada je policija prišla, pored mene je nekoliko ljudi reklo da su prva pomoć, ja sam rekla da sam novinaka, okrenula se da bi policajci videli prsluk na kom piše “PRESS”. Devojka iz hitne pomoći uhvatila me je za ruku. Osetila sam u njenoj šaci strah. I sama sam se plašila, jer nisam znala šta će se dogoditi.
Rekli su nam i da ih ne zanima ko smo, da će sada oni nas “da napumpaju”. Meni i ljudima iz hitne pomoći jedan policajac rekao je da idemo na drugu stranu, ali i na drugoj strani su bile njegove kolege i onda su nam naredili da se popnemo i legnemo na zemlju.
