Kosovo je za nju mesto gde se rodila, odrasla i odlučila da ostane, ali gde i danas odrastaju njena deca.
„Mislim da to znači dosta. Imajući u vidu okolnosti i probleme sa kojima se suočavamo kao društvo, ali i mogućnosti koje sam imala da živim negde u Evropi, ipak sam odlučila da ostanem na Kosovu“, kazala je Cimili.
Šta je Kosovo za nekoga ko već mnogo godina iz Prištine izveštava na srpskom jeziku za medije u Beogradu? Gošća podkasta Alternativne je novinarka Zana Cimili. Zana, ti si zaista jedna od najprepoznatljivijih novinarki iz Prištine u Beogradu. Kako je u stvari počelo? Radiš sada za N1, odnosno dva medija iz Beograda. Kada si počela da radiš za medije u Beogradu i kako je uopšte do toga došlo?
Koliko se sećam bila je 2007. godina, otprilike sam imala 19 godina kada sam počela da radim kao novinarka. To je bilo vreme kada sam završila srednju školu. Meni se novinarstvo oduvek dopadalo i pojavila se mogućnost da radim za tadašnji B92.
Nisam bila politički opterećena nikada, možda i zbog porodične pozadine. Svakako, mislim da nije bilo lako ni za moju porodicu da prihvati da radim kao jedna mlada žena u to vreme, u tim okolnostima taj posao. Počela sam sa 19 godina u okolnostima posleratnog Kosova da radim kao dopisnik.
Počela sam kao VJ, videojournalist. Odnosno, novinar koji sam radi svoje priče, sam snima, sam montira i tako je počelo. Svakako bih da isteknem da je moj najveći mentor bio moj ujak koji je radio u novinarstvu tada i, i dalje radi. Od njega sam puno toga naučila o novinarstvu.
Tadašnji B92 je tražio dopisnika iz Prištine. Da li se sećaš koja je bila tvoja prva priča ili neka od prvih priča? Kako je izgledao rad na tome?
Priče koje sam radila na početku bile su dosta rutinske, rekla bih. Na primer, posete međunarodnih zvaničnika Kosovu, što je u to vreme bilo veoma važno pratiti, posete predsednika raznih država, evropskih i svetskih.
Dalje, bile su konferencije UNMIK-a koji je tada bio dosta prisutan na Kosovu, što danas nije slučaj. Ili, na primer konferencije KFOR-a. Pratila sam dosta i odlaske pregovaračke ekipe Kosova za Beč, koji su se tada sreli sa međunarodnom trojkom u pripremi za proglašenje nezavisnosti Kosova. Dakle, to su bile te neke rutinske teme u to vreme koje nisi mogao da ne pratiš, a da radiš kao novinar.
Međutim, koliko se sećam jedna od prvih životnih priča koju sam radila bio je most u Prilužju. To je selo nedaleko od Prištine gde žive Srbi. Tema je bila da most nije bio prohodan i ljudi su morali da ga zaobilaze kako bi stigli do svojih kuća. Dakle, to je ta problematika bila i, mislim da je to jedna od mojih prvih tema.
Kako su ljudi reagovali kada si ti dolazila? Da li je postojalo neko nepoverenje? Kako su građani koje intervjuišeš, ali i publika tokom godina reagovala na tebe?
Pa, zavisi. U Prištini na primer, ne mogu puno da vide. Ni tada nisu mogli da vide moje izveštavanje, a ni danas ne mogu da vide N1 zato što N1 ne postoji u televizijskoj ponudi na našim provajderima.
Međutim, ima onih koji prate dešavanja puno i oni gledaju N1 onlajn. Svakako za njih je uvek iznenađujuće i komentari su bili poput otkud ti srpski govoriš jer je za njih malo začuđujuće da neko ko pripada mojoj generaciji govori i slobodno izveštava na srpskom jeziku za medij u Srbiji.
To su neki komentari. Mnogo puta sam sa albanske strane dobijala poruke, pitaju me: odakle govorim i da li sam živela u nekoj od država bivše Jugoslavije ranije, da li sam se tamo rodila. Što nije moj slučaj. Rođena sam u Prištini. Interesantno je svakako ponekad kada napravim gramatičke greške tokom izveštavanja, pa ima onih slučajeva kada mi neko skrene pažnju i napiše mi da sam nešto pogrešno rekla. Odgovaram na te komentare ponekad, ali mi je to uvek simpatično rekla bih tako.
Što se tiče srpske strane, i tu mogu da kažem da preovladavaju pozitivni komentari ili poruke na društvenim mrežama što za mene puno znači kada, na primer neko hvali ili ceni tu objektivnost jedne Albanke koja izveštava za srpsku televiziju.
Naročito u srpskim sredinama, u srpskim opštinama i na severu i u Gračanici, ali na severu naročito, ljudi znaju da me prepoznaju i da me zaustave i kažu: izvinite, jeste li Vi Zana? Tako me ohrabruju i kažu mi: nastavite Vaš dobar posao. Tako da je to baš nešto što cenim i što mi ulepša dan.
Mnogo puta smo među kolegama pričali, a jednom mi je i koleginica rekla: kako ona uspeva onako da ostane objektivna i, zaista sam često čula komentare i od kolega sa Kosova i iz Beograda i ne samo kolega već i građana koji znaju da sam sa Kosova ili čuju da sam sa Kosova pa pitaju za tebe i cene tvoj rad. Međutim, ima i negativnih komentara upućenih na tvoj račun i, čak si doživljavala i pretnje. Koju vrstu pretnji si doživljala?
Svesna sam da ima onih kojima se može dopadati moje izveštavanje, a ima i onih kojima se ne sviđa kako izveštavam iz Prištine.
Bilo je tokom svih ovih godina dosta komentara, poruka na društvenim mrežama. Međutim, jedna pretnja je prevazišila sva moja očekivanja. Naime, pretnja je napisana na slici moje ćerke na društvenoj mreži Instagram. To je slika koju sam postavila i, taj tekst pretnje je bio užasan. Do dan danas ne mogu da razumem odakle jednom mladom čoveku, a ispostavilo se da je on moja generacija, sav taj gnev ili, odakle njemu taj izvor mržnje prema jednom detetu ili jednoj ženi, novinarki kao što sam ja.
Da li bi mogla da kažeš šta je sadržala ta pretnja? Kakvog tipa je bila ta pretnja? Odnosila se i prema tebi i prema tvojoj ćerki, je l’ tako?
Ne mogu baš da se setim, ali najviše se odnosila na narod, kao narod, albanski i albanskoj deci. Ideja je bila da ukoliko bi se kad-tad Srbija mogla vratiti na Kosovo da bi taj čovek bio spreman da učini nešto loše toj deci i tom narodu.
Da li si prijavila te pretnje? Koji je epilog toga?
Moja priroda je takva da se ne plašim puno i nisam se plašila. Reagovala sam malo i onda nisam ni razmišljala da to prijavim na početku. Što je malo čudno jer je tekst bio baš užasan. Nakon konsultacija sa kolegama meni je preporučeno da svakako treba da prijavim to policiji jer se radi o tekstu koji je bio uperen protiv mene i protiv jednog deteta.
Danas mislim da je svakako važno da se takvi slučajevi prijavljuju jer u suprotnom ćemo dati prostora ljudima da pišu šta god im padne na pamet. Dakle, ovaj slučaj je dobio epilog. Čovek koji mi je pretio, uhapšen je i dobio je nekoliko meseci zatvora.
Rekla si već ranije da si izveštavala sa mnogih događaja, radila si i ljudske priče, ali i neke situacije gde su se i dešavali protesti, bila si u nekim rizičnim situacijama. Da li bi izdvojila neku situaciju koju smatraš na neki način najrizičnijom ili si se osećala ugroženo?
Radim više od 15 godina u ovoj profesiji, tako da je bilo dosta tih neprijatnih situacija tokom izveštavanja sa terena. Međutim, ukoliko se vratim i pomislim onda bih izdvojila situaciju koja se na severu stvorila nakon što su albanski gradonačelnici hteli da uđu u opštinske prostorije.
Tih dana smo sa kolegama pošli na sever i bili smo u mojim kolima. Ja sam vozila. U trenutku kad smo se približavali jednoj raskrsnici na ulazu u Zvečan, mi smo videli grupu maskiranih mladića. Što smo bili bliži uviđali smo da nešto nije u redu. Oni su u rukama držali veliko kamenje. Tog trenutka sam videla da nešto nije u redu i nisam se osećala bezbedno. Umesto da vozim napred odlučila sam da vozim nazad i da se parkiram jer je bila čudna situacija, a KFOR je bio blizu nas.
Sva vozila koja su prošla tuda gađali su tim kamenjem. To su bili veliki blokovi. Razbili su prozore svih vozila. Tako da se sećam tog trenutka i zahvala sam i samoj sebi što sam vratila kola i nisam prošla u tom trenutku jer ne znam šta bi se desilo.
Druga vozila koja su prolazila tuda bila su blindirana kola EULEX-a, KFOR-a, UNMIK-a, šta znam, a naša nisu bila i mi bismo prošli loše tu.
Koliko je zapravo bitno brinuti o bezbednosti negde i kako uopšte proceniti tu situaciju kad se treba povući ili ići dalje? Koliko je teško doneti tu odluku?
Eto, mogla sam tog dana možda biti ja vest zapravo ili razbijeni prozori mog vozila. Nije lako svakako, čovek treba da vidi kakva je situacija. Tog dana smo imali i pancire jer se dan pre toga desilo ono što se desilo ispred opštine sa napadom na vojnike KFOR-a. Tako da zavisi.
Zavisi, bilo je i onih momenata na primer na severu kad upravo zbog neke situacije u koje ne znaš na koga možeš naleteti sa kolegama razgovaram na engleskom, na nemačkom jer nikada ne možeš znati kako će drugi reagovati ukoliko čuju da govorim albanski.
Imala si i situacije da budeš prihvaćena, ali isto tako i situacija da budeš napadana ili targetirana, kako okruženje u kojem živiš reaguje na to što radiš s obzirom na to da si jedinstvena po tome što izveštavaš kao Albanka iz Prištine za medije na srpskom jeziku? Šta ti kažu kolege, a šta prijatelji, poznanici? Kako reaguju ljudi u Prištini?
Kad sam počela imala sam 18-19 godina i znam da su u to vreme pojedini članovi porodice smatrali da možda i nije bezbetno da se radi taj posao. Ukoliko sada zamislim tadašnje okolnosti možda mislim da su bili u pravu.
Bila je to jedna drugačija atmosfera tada. Međutim, okruženje je naviklo svi, i porodica, i društvo, a i kolege su navikli da radim ovaj posao i da izveštavam na srpskom jeziku. Nisam imala neke predrasude što se tiče toga. Kao što sam ranije navela, najveće iznenađenje je to odakle ti govoriš srpski.
Pre neki dan, ne znam koji je bio događaj moja prijateljica je pokazala svom ocu jedan moj izveštaj. On nije mogao da poveruje da sam to ja. Nije baš uobičajeno da ljudi koji su rođeni krajem osamdesetih govore srpski jezik. Za one koji ne znaju, srpski sam naučila od svoje mame kojoj je inače materni jezik bosanski jezik i, tako da sam ja odrasla slušajući ovaj jezik.
Na početku mi je bio solidan i mislim da sam vremenom poboljšala jezik. Svakako, mislim da je moj angažman i za nemačke, i za međunarodne agencije pomogle mojoj figuri da i moj posao za srpske medije bude prihvaćeniji za albansko društvo ovde.
Da li ti je to donekle pomoglo i da li te profesionalizam štiti u suštini? Da li to možemo tako reći?
Mislim da je opreznost koju sam pokazala tokom svih ovih godina bila i ključna kako bih mogla da nastavim ovaj posao. Ponekad sam opreznija nego što bi trebalo, ali polazeći od prošlosti naših prostora, naroda, a naročito i zbog toga što smatram da sama mogu biti veoma laka meta s ove i one strane zato sam se odlučila da u mojim izveštajima ne dajem lične komentare ili neke analize.
Zameraju ti ponekad uslovno rečeno da si i previše oprezna, ali u stvari izveštavaš o vrlo osetljivim temama. Govorimo i o političkom procesu dijaloga, o istoriji sukoba i odnosima Srba i Albanaca. Kako uopšte, iz perspektive osobe koja je neka vrsta mosta između dva naroda kroz posao koji obavljaš, gledaš na odnose Srba i Albanaca?
Međuetnički odnosi ili odnosi između Srba i Albanaca mogu uvek biti bolji. Smatram da je najveća prepreka u tome da oni budu bolji – politika. Svesni smo toga da uvek kada se nešto dešava, politička dešavanja utiču na to da među ljudima bude nekih manjih tenzija, da kažem tako.
Na primer, ja živim u predgrađu Prištine, blizu Lapljeg sela i blizu Čaglavice. Svake večeri kad idem u teretanu prolazim kroz jednu ulicu gde su ranije živeli uglavnom Srbi, a u međuvremenu su Albanci kupili zemlju i izgradili kuće. Ponekad razmišljam o tome, na primer, da li i kako ta deca koja žive tu, da li oni međusobno komuniciraju.
Žive blizu, jedna je srpska kuća, pa druga albanska, pa treća ponovo srpska. Kako je njima što žive tu blizu i da li uopšte komuniciraju. To je problem komunikacije. Mislim da je to najveći problem jer iako živimo blizu mi ne komuniciramo. U redu, može biti ta prepreka kod dece što ne govore jezik jednog i drugog, ali danas smatram da deca govore engleski tako da bi mogli i na engleskom da se sporazumeju.
Nažalost, moram da se složim s konstatacijom tokom razgovora sa nemačkim kolegama koji su mi rekli da Srbi i Albanci žive jedan pored drugog, ali da to nije suživot.
Ti si zapravo i radila priče koje su pozitivni primeri saradnje Srba i Albanaca. Koliko u medijima ima prostora za takve priče i da li ima interesovanja za njih?
Publika u Srbiji, smatram da veoma malo zna o tome šta se ovde dešava tako da su te životne priče dobrodošle. Uvek je dobro videti da ljudi sarađuju, da ipak ima pozitivnih priča. Na primer jedna od tih priča koju sam radila i koja je meni ostavila utisak, a mislim da je i publici je priča o jednom čoveku u selu blizu Gnjilana koji je nosio hranu jednoj starijoj ženi Srpkinji koja nije mogla da izađe da kupi hranu. Za nju je bilo nemoguće pošto je živela na brdu.
Takve priče su uvek dobrodošle i mislim da ih publika traži, ali ima i ponekad oklevanja da se pokažu ti primeri da ljudi govore o saradnji. Ipak i dalje postoji prepreka među ljudima.
Vratimo se i na ono novinarsko, loša vest je uvek vest, pa verovatno ima i toga. Ljudi više budu zainteresovani za neke tenzije, krize i tada je u suštini i toj publici u Beogradu veće interesovanje. Moram da priznam ovako kao koleginice čije je poreklo sa Kosova, ti mnogo duže od mene radiš za medije u Beogradu i meni je onog trenutka kad sam počela da radim za medije u Beogradu bilo teško da naučim, s obzirom na to da sam radila recimo u lokalnim medijima, kako se obratiti toj publici, kako u stvari o temi Kosovo izveštavati za tu publiku koja nije naša ovde lokalna, dakle nisu ljudi sa Kosova. Tako da verujem da je to stalni izazov.
Naziv ovog podkasta je: Šta je meni Kosovo? i uvek za kraj postavljamo to pitanje koje može da bude neka lična ili bilo kakva perspektiva. Ti si svoju karijeru posvetila izveštavanju sa Kosova. Rekla sam za medije u Beogradu, radila si za lokalne medije na Kosovu, takođe sarađuješ sa stranim medijima, sa porodicom živiš u Prištini. Dakle, svoj i profesionalni i privatni život si ovde i sve je u vezi sa Kosovom.
Ako sve to tako sažmemo, šta je za tebe Kosovo?
Za mene je Kosovo mesto gde sam se rodila najpre, gde sam odrasla i gde sam odlučila da i moja deca odrastaju. Mislim da to znači dosta. Imajući u vidu okolnosti, imajući u vidu probleme sa kojima se suočavamo kao društvo, a i mogućnosti koje sam imala da živim negde u Evropi, ipak sam odlučila da ostanem na Kosovu.
To očekuješ i od svoje dve ćerke, je l’ tako?
To ne bih mogla da kažem. One će same odlučiti da li će ostati ovde. Sigurno ja neću biti kao moja majka koja je ipak nama govorila ostanite ovde. Tako da ću ja njima da dam prostora da one same odluče da li će studirati vani i da li će se vratiti ili ne.
Ima puno primera mladih ljudi koji odlaze da studiraju, pa se vraćaju. Ipak politička dešavanja današnjeg sveta pokazuju da nije nigde lako.
