Izvor: Radio Kosovska Mitrovica
Verski i politički uticaj Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića decenijama se nalaze u žiži interesovanja teologa, filozofa, politikologa, istoričara i drugih delatnika društvenih nauka. Njegovo angažovanje na polju širenja i jačanja svetosavlja među srpskim narodom je neosporno. Za njega se vezuje i autoritativno i odlučno pa u toj meri i uspešno zastupanje hrišćanskog ali i nacionalnog pitanja Srba svuda u svetu gde je takođe bio cenjena ličnost. Izvanredan i ubedljiv govornik, mili braničevski sin nebeskog Oca, voljeni vladika voljenog naroda iza sebe je ostavio mnoštvo napisane literature podjednako cenjene u duhovnim i književnim krugovima, hramove – koji svedoče da gde god da je službovao, zalagao se za obnovu i podizanje svetinja i kivot u manastiru Lelić kojima se i danas verni narod klanja očekujući utehu. Ali to nije sve. Ostale su i sumnje, neutemeljene optužbe, mnoštvo nesrećno parafraziranih i iz konteksta izvučenih izjava Svetog Vladike zbog kojih ga i danas terete za antisemitizam. Koji su razlozi za to? Na čemu se zasnivaju te ideje o Nikolaju kao mrzitelju Jevreja i ako je zaista osećao netrpeljivost, zašto ih je spašavao pred najezdom nacista?
Na ovu temu, sinoć je u Kosovskoj Mtrovici , u PKC “Akvarijus” predavanje održao doktorand istorije Miloš Damjanović. Događaj je organizovan u okviru manifestacije Dani jevrejske kultur, koja se od 1999. godine organizuje u Srbiji, kao i u mnogim evropskim zemljama.
Damjanović ovu temu ocenjuje kao kontroverznu i nedovoljno osvetljenu.
“Često je ova tema bila istoriografski nerasvetljena i zloupotrebljavana u javnosti, tema koja izaziva polemike u šrim krugovima” kaže Damjanović i napominje da se sa insinuacijama o Vladiki Nikolaju kao antisemiti, krenulo nakon II Svetskog rata.
“Taj narativ datira iz posleratnog perioda, kada su nove vlasti u komunističkoj Jugoslaviji imali svojih ideoloških, političkih i drugih interesa da istupe tako protiv čelnika SPC. On nije zauzimao mesto patrijarha ali je svakako bio vodeći duhovnik crkve tokom XX veka. Bio je vodeći, ne samo verski dogmatičar i mislilac, već i vrstan politički i filozofski mislilac i izvanredan književnik” objašnjava Damjanović.
Njegova politička razmišljanja Nikolaja Velimirovića bila su utemeljena na hrišćanskim i svetosavskim principima i kao takva, suštinski su se zamerala komunističkoj i marksističkoj ideologiji.
“ Nikolaj je javno istupao sa svojim pogledima i stavovima apropo aktuelnih političkih zbivanja. On je zastupao antikomunističke i antimarksističke stavove, bio je dakle zagriženi antikomunista i antimarksista tokom čitavog života, i naravno da mu to sigurno komunistički krugovi ne samo jugposlovenski već i šire, nikada nisu oprostili. Demonizujući čelnog čoveka SPC, zapravo, KPJ je demonizovala samu crkvu koju je smatrala nepoželjnom u tom “besklasnom društvu” za koje su se oni zalagali”.
Pretpostavka je i da je KPJ želela da bacajući ljagu na ime Vladike Nikolaja, napravi ravnotežu između katoličke crkve u Hrvatskoj i pravoslavne u Srbiji, karakterišući ih obe kao nepoželjne, nazadne pa čak i opasne. Da bi ravnoteža bila uspostavljena, zarad poboljšanja srpsko-hrvatskih odnosa, valjalo je nadbiskupu Alojziju Stepnicu čak aktivnom učesniku zlodela počinjenih tokom rata, naći pandan.
“Kler u Hrvatskoj ali i Sloveniji jeste imao antisemitske stavove i antisemitsku politiku. Zarad stvaranja lažnog bratstva i jedinstva, zarad rasterećenja bremenitih srpsko-hrvatskih odnosa, koji su bili bremeniti i pre i posle rata, verovatno je bilo poželjno da se i SPC predstavi kao klerofašistička, a njeni velikodostojnici kao fašisti i podržavaoci nacizma” kaže Damjanović.
Taj narativ bio je živ decenijama pa su generacije imale takav doživljaj vladike Nikolaja. Narušavanje reputacije na osnovu tog narativa, rehabilitovano je i tokom devedesetih godina, ali ovog puta on je bio od koristi stranama koje su bile u ratu sa Srbima.
Kao jedan od jačih argumenata koji zagovarači antisemitizma vladike Nikolaja potežu, jeste činjenica da je kancelar Trećeg rajha Adolf Hitler odlikovao ordenom Nikolaja 1935. godine. Damjanović objašnjava da se ovaj istorijski podatak uvek tendenciozno navodi bez obrazloženja zašto je Velimirović odlikovan, kakva je to zasluga, već se podatak izvlači iz konteksta i samo pominjanje njegovog uz Hitlerovo ime, trebalo bi da posluži da se vladika predstavi kao nacista i neki Hitlerov miljenik.
“To uopšte nema nikakve utemeljenosti. Vladika Nikolaj nije dobio orden od Hitlera zbog bilo kakvog podržavanja nacizma ili te ideologije, već zbog toga što je za vreme pastirovanja u Ohridskoj episkopiji, kao humanista, kao altruista i kao čovek neopterećen ikakvom mržnjom i nacionalizmom, uredio jedno nemačko vojno groblje u Bitolju” objašnjava Damjanović zasluge vladike pred Trećim rajhom.
Dalje, kao episkop žički, vladika se našao i u poziciji odgovornog za pisanje tadašnjeg glasila koje je izlazilo pod imenom “Pregled Eparhije Žičke”. U tim novinama je povremeno bilo tekstova koji su imali elemente antisemitizma (delovi “Protokola sionskih mudraca”, pojedini tekstovi učitelja Vase Pelagića itd.). Iako nije bio autor tih tekstova, vladiki se kao nadležnom u tom lancu pripisuje apsolutna odgovornost. Argumenti se pronalaze i u jednom predavanju Velimirovića na Univerzitetu Prinston u SAD, gde je uz malo iskrivljen pogled na vladikinu priču o vucima i jaganjcima, bilo jednostavno predstaviti vladiku kao mrzitelja Jevreja. Sporni su i izvodi iz knjige “Srpskom narodu kroz tamnički prozor” čije se autorstvo pripisuje vladiki Nikolaju, a u kojima se Jevreji karakterišu kao najveći krivci za svo zlo koje je zadesilo Evropu, da stoje iza komunizma i svih pošasti koje su je zadesile, nazivajući ih pritom Židima i Židovima. Ni jedno ni drugo nije u duhu Nikolajeve hrišćanske reči koja dotad nije bila sklona generalizaciji. Velimirović je bio cenjen i u svetskoj jevrejskoj javnosti. Imao je prijatelje u njoj, skrivao ih pred nacistima. Zašto bi odjednom krenuo da ih blati? I zašto upotrebljava izraz Židi i Židovi, potpuno netipičan za tadašnje leksičke prilike u Srbiji?
“Taj rukopis je bio potpuno nepoznat javnosti do 1985, kada se prvi put pojavljuje u srpskoj dijaspori i to u Americi. Krajnje je nepoznato odakle taj rukopis, ko ga je objavio pod njegovim imenom i velike su sumnje u verodostojnost tog spisa. Velika je odgovornost SPC jer do danas nije niko učinio ništa ta dođe do originalnog rukopisa kako bi se potvrdila autentičnost”.
Prema Damjanovićevim rečima, postoje i svedočanstva Jevreja koji su se u vreme II Svetskog rata našli u Srbiji i bili meta nacističke čizme, koja potvrđuju da je vladika Nikolaj pružao najkonkretniju zaštitu tim porodicama, koristeći se svim raspoloživim sredstvima.
Vladika Nikolaj nije bio kontroverzna ličnost ali interpretacija njegovih stavova u datim političko-ideološkim okolnostima, jeste kontroverzna. Bio je čovekoljubiv i rodoljubiv.Ispred svega bio je Hristoljubiv. SPC je tek 2005. odlučila ga kanonizuje, a to je tek priča oko koje je ceo koloplet neverovatnih intriga i neproverenih informacija. Jedno je sigurno, kaže Damjanović. Antisemita nije bio.