Kosovska Mitrovica na današnji dan pre četiri godine – grad bez osmeha, s ljudima koji plaču na ulici. Komadić grada u koji je Ivanović ugradio svoj život izgledao je prazno i zaleđeno.
Račak, NATO bombardovanje, izgon 1999. godine, Staro Gracko, pobijena deca Goraždevca, pogrom 17. marta 2004. – događaji su posle kojih ništa nije bilo isto. Većina ovih zločina postala je trajni simbol, a osmišljena je i izvedena da zada konačni udarac Srbima, njihovoj državi, kulturi i duhovnosti, ne samo na Kosovu i Metohiji. Fatalni udarci s tragičnim posledicama pogađali su veći broj ljudi, a ubistvo samo jednog čoveka u srce je udarilo Srbe na Kosovu i Metohiji. Taj čovek se zvao Oliver Ivanović. Posle njegove smrti ništa nije bilo isto, a praznina tog odlaska može se uporediti sa zlokobnom tišinom koja je nastala posle etničkog cunamija iz marta 2004. Da li i kako ta tišina danas traje?
„Oliver mi nedostaje kao neko ko je uvek tu, za sve! Najuspešniji povratak Srba na Kosovo vezuje se za mitropolita Amfilohija i Olivera Ivanovića. Kako se samo borio za sela Sinaje, Mojstir, Dragoljevac ili Osojane u Metohiji! Bio je neprestano stoički prisutan i u najtežim situacijama smiren i dostojanstven”, kaže Gorica Šćepanović, koja ga je često pratila kao novinarka ili činovnica neke od međunarodnih misija.
Kako je izgledala Kosovska Mitrovica na današnji dan pre četiri godine? Grad bez osmeha, s ljudima koji plaču na ulici. Komadić grada u koji je Ivanović ugradio svoj život izgledao je prazno i zaleđeno. I oni koji su ga voleli i podržavali, i oni koji su ga napadali i osuđivali znali su da je uradio nešto važno za Kosovsku Mitrovicu, znali su i da je spreman da od haotičnog zbega i preteklog gradskog duha napravi grad.
Kada mu je francuski oficir 1999. godine saopštio da ne može da zaustavi Albance koji nadiru sa juga, Ivanović je odgovorio da će ići do kraja i da će minobacačima koji se nalaze iza brda uništiti i ono malo što je ostalo od grada. Odmah nakon tog razgovora, na ključnim tačkama razdvajanja, na reci Ibar pojavili su se francuski tenkovi. Minobacača nije ni bilo, bio je to potez čoveka koji veruje da može spasti grad. Spasavanje ili otvaranje mogućnosti da Srbi učestvuju u životu grada jeste najvažniji potez Olivera Ivanovića.
Strah Albanaca, stranaca, a i Srba da taj sposobni čovek može napraviti grad odveo ga je na trogodišnju robiju. Tada se videlo da se na njemu lome upravo te tri dominantne sile: albanska etnokratija i osveta Srbima, međunarodni strah da lokalni Srbi mogu pokazati svoje dobro lice u propalom projektu „Kosovo” i srpski kriminalci i politički protivnici kojima je bio ozbiljna pretnja i prepreka.
„Ima tu nešto”, ponavljali su. „Treba ispitati njegovu ulogu u ratu 1999.” Dok se njegova uloga „preispitivala”, proveo je tri godine u zatvorskom, narandžastom „gvantanamo” kombinezonu. Kada smo ga, nekoliko dana po izlasku iz zatvora, sreli u Metohiji, srčano i kao dečak govorio je kako bi povratnici trebalo da prave trajne proizvode od jagoda. Odelo na njemu bilo je tri broja veće. Na spot koji je od njega pravio nacionalnog izdajnika odmahivao je rukom. Zatvor ga je načeo, neodstupni borac je izgubio kontakt sa svojim protivnicima. Ostao je sam na brisanom prostoru, pretvoren u metu sa idejama o promeni i demokratiji. Urbana legenda kaže da nije stradao od metaka koji su ga pogodili u leđa, već da je bio smrtonosan onaj koji ga je udario sa strane. Pokušao je da se okrene i ugleda lice protivnika.
Žalost je bila opšta i velika, a prema njoj su se merila gromoglasna obećanja da će se pronaći naručilac i počinilac ubistva najprosvećenijeg i jednog od najvažnijih političara koje je ovaj prostor ikada imao. Onda je sve utihnulo i pretvorilo se u fraze. Sile koje su Ivanovića i njegove ideje uništavale za života nemaju nikakav interes da se drugačije ponašaju posle smrti. Dokaz za to je jedna obična kamera u Kosovskoj Mitrovici koja je sasvim sigurno snimila ubicu ili ubice. Posle Oliverove smrti ona je nastavila da radi i nakon petnaest dana automatski obrisala snimljeni materijal. Za petnaest dana iz Prištine su petnaest puta mogli peške da dođu do te kamere albanski i evropski istražioci, dok su njihove beogradske kolege, uz sve prepreke, takođe peške, u tih petnaest dana, mogle doći do dokaza. To je jedan od primera kako zavera nepravde i ćutanja stoji nad čovekom koji je svima bio potreban i kog niko nije želeo da zaštiti.
„Olivera nisam poznavao, ali mi on danas više znači kao simbol nepristajanja na jednoumlje. Možda jedini kojeg smo s pravom mogli nazvati kosmetski političar (sa dozom lokalnih interesa), a da ne mislimo na kvazipolitikanstvo”, kaže Cvetko Stanojević, glumac i reditelj Srpskog pozorišta iz Gnjilana.
U javnosti je nekoliko puta pominjana mogućnost formiranja Međunarodne komisije za istragu ubistva Olivera Ivanovića jer se verovalo da samo neko sa strane može presudno uticati na pokretanje ozbiljnog postupka. Verovalo se i da će njegovi međunarodni prijatelji podržati tu ideju. I od njih je, kao odgovor, stiglo samo ćutanje.
Iz četvorogodišnje praznine izranja bol sestre, brata, dece, porodice, prijatelja; izranja nasmejano lice Olivera Ivanovića, s jasnom i nedvosmislenom porukom da nam svima treba slobode, demokratije i pravde.