U okviru drugog “Zana književnog festivala”, u PKC “Akvarijus” u Kosovskoj Mitrovici proteklog vikenda, nastupio je džez trio “mp3”. Truba, orgulje i bubanj, vodili su publiku željnu dobrog zvuka kroz veče koje nas je vratilo u neko zdravije, bolje vreme, kada smo džez slušali redovno uz majske trešnje.
Novak Mijović, trubač, dolazi iz Bara. Ne da nije prvi put na Kosovu, već je jedno vreme bio i stanovnik našeg grada u kom je završio fakultet.
“Prvi put sam došao ovde 2003. godine, u leto, radi polaganja prijemnog ispita. Ovde sam završio klasičnu trubu u klasi nažalost pokojnog profesora Izudina Čurkovića. On je bio neko ko je iznedrio sve dobre džez-trubače u zemlji Srbiji” priča Mijović i priseća se iznenađenja koje mu je priredila mitrovačka džez i bluz tradicija, koja ga je dočekala kao studenta.
“Slušao sam o radu Big Benda, koji je postojao pre rata… Pričao mi je Petar Rakić… žao mi je što je večeras bio sprečen da svira sa nama…Taj Big Bend je dobro svirao i prirodno bi bilo da se ovde sada nastavi ta tradicija pa makar i na ovom nivou, da se povremeno shodno situaciji, dešavaju džez svirke” kaže Mijović.
Milovan Paunović je pijanista koji svira orgulje. Dolazi iz Beograda gde je sarađivao i svirao sa najzvučnijim imenima ovdašnje rok scene – od Slađane Milošević, preko Gagija Jovanovića, do Dada Topića ili nešto mlađe Ane Stanić.
Kada čujemo da neko svira orgulje, automatska asocijacija ide ka katedralnim, glomaznim i prilično nepokretnim cilindrima. Druga asocijacija je Rej Manzarek i psihodelična dubina njegovih orgulja, koja je pratila Morisonovu poeziju… Paunovićeve orgulje su ipak nešto treće…
“Nemamo mi po Srbiji skoro nigde prave orgulje. Imamo instrumente koji liče na orgulje, ali način sviranja je specifičan. To je uglavnom formacija bez basa, bas – gitare, kontrabasa, gde orguljaš svira i bas. Zahtevno je, mora da se pazi koliko se popije pre svirke da bi se sve te bas linije ispratile… Zahtevnije je… Ja sam u osnovi klavirista, ali volim da sviram orgulje. Izučavao sam čuvene američke orguljaše – Džimi Smita, Džim Mekgrafa… Eto, ne daje se često prilika da se sviraju orgulje… Obično ih sviram sa Miškom Radovićem, kad me pozove ovde u Kosovsku Mitrovicu” kaže Paunović.
Bubanj je, kažu, puls jednog sastava. Truba je zadužena za raspoloženje – vedrina, tuga… A orgulje?
“Orgulje povezuju ovu dvojicu… Umiruju ovog što pulsira, teše ovog što bi plakao…” odgovara orguljaš.
Džez je te večeri u Mitrovicu doveo naš sugrađanin muzičar Miško Radović. Priča o dugogodišnjem lepom prijateljstvu sa Novakom i Milovanom, ali i o ključnoj ulozi baš ovakvih, malih, klupskih svirki za trajno održavanje kondicije džez scene u malim sredinama.
“Da bi se napravila džez publika, moraju ovakvi događaji da se organizuju. Jer džez jeste u osnovi klupska muzika. Nekada ranije big bendovi i džez orkestri jesu punili velike sale, svirala se plesna muzika… Danas, a posebno za ovako male sastave, pogodnija je klupska svirka… Na ovakvim svirkama mi se trudimo da budemo dopadljivi publici, da ona može da nas isprati, a opet da budemo muzički iskreni, da ispunimo i sebe i da svi budu zadovoljni” kaže Radović.
I tako je i bilo.
O Zana književnom festivalu…
Zana festival književnosti održava se drugi put u organizaciji fondacije “Demetra” i uz podršku UNMIK-a.
Zana u prevodu znači vila. Festival ima ideju da u svakoj ženi – umetnici ali i mladim stvaraocima, razvije i nežnost ali i snagu jedne vile.
“U osnovi, cela ideja je u tome da širimo i slavimo umetnost, književnost, ali i stvaralaštvo žena i omladine na ovom području. Počeli smo ovo da radimo, jer za nas (žene uključene u projekat), međusobno povezivanje, prepoznavanje i razumevanje, jesu pokretački dah, puls i plamen, jer mi jesmo dublje duše koje povezuje umetnost” kaže direktorka festivala Nora Prekazi Hoti govoreći o ženskom timu koji stoji iza festivala i svojom kreativnom energijom ga pokreće, već drugu godinu zaredom.
“Imamo šansu da to radimo u jednom, za takve stvari, veoma “teškom” gradu i to je vrlo interesantno i specifično u isto vreme, i mislim da svi kroz ovo rastemo” dodaje Nora.
Smatra da je nužno približiti književnost javnosti, naročito pisanje lokalnih književnika XX veka.
“Hoću da znam ko su ti ljudi koji su ovde stvarali. Vođena tom idejom, upoznala sam Miljanu (Dunđerin) i ona je upravo neko ko je posvećen baš tim stvarima kao i ja, samo sa ove strane mosta. Odmah smo se povezale i pokrenule ovu priču” kaže Nora.
U početku ta priča je imala veze samo sa idejom promovisanja poezije XX veka, a onda je to preraslo u jednu ozbiljnu, širu priču, razmera jednog festivala.
“Tako sada imamo četiri radionice za različite kategorije koje funkcionišu, grupu za kreativno pisanje, pozorišnu grupu, dečju I studentsku grupu koje se bave dizajnom. Imali smo I poetsko veče posvećeno stvaralaštvu bošnjačke pesnikinje Zuhre Kalić Kani, takođe aktivistkinje, koja je nažalost nedavno preminula. Večeras imamo ovu predivnu muziku, tako da u osnovi sve je ovo umetnost, čista umetnost a ona je najbolji jezik koji je ikada postojao” dodaje naša sagovornica.
Ženama poručuje:
“Budite jake. Nije lako biti umetnik I živeti na Kosovu, bez obzira ko si. A onda, držite su drugih žena umetnica jer zajedno možemo sve. Ne samo na Kosovu, u celom svetu. Da bi bile jače, moramo da se držimo zajedno. Sve je do nas”.
Deo festivala održava se i u Privatnom kulturnom centru “Akvarijus”. Direktorka PKC-a Miljana Dunđerin je ujedno i umetnički direktor Zana festivala. Saradnju sa Norom opisuje na sledeći način:
“To je bila ljubav na prvi pogled. Najpre ljubav prema umetnosti koja se naprosto pretočila u prijateljstvo.”
A o književnom festivalu kaže:
“Situacija danas u svetu je takva, da nam je svima umetnost preko potrebna. Jer umetnost je terapija za sve”.
Radionice za decu i mlade – Kako se knjiga rađa?
U okviru drugog Zana književnog festivala, dosad su održane i dve kreativne radionice posvećene postupku izrade knjige. Jedna radionica bila je namenjena studentima, druga deci. Stariji su se usavršavali u veštinama dizajniranja i prelamanja knjige, dok su je mlađi pravili svojim rukama.
„Radionice su odlične. Meni je ovo jako korisno jer planiram da se time bavim. Radimo na kompletnom dizajnu knjige, na preseku“ kaže Marija Cvetković, student prve godine Fakulteta umetnosti, na odseku grafika.
Stefan Boškoćević, student druge godine vajarstva i prve godine dizajna na Fakultetu umetnosti radio je i sa decom na tom malom knjigovezačkom poduhvatu. Kaže da je na iznenađenje mnogih, interesovanje dece za knjigu veliko.
„Pričali smo sa njima na početku o knjizi, o čitanju…. Dosta su kreativni“ kaže Stefan i podseća da je tajna stvaralaštva u mašti.
„Mašta je sve, zato su bitne ovakve radionice sa decom, a i sa starijim uzrastima. Ko zna, možda jednom i mi postanemo pisci, pa će nam ovo znanje biti baš korisno“ dodaje Stefan.
Na pitanje šta povezuje književnost sa vizuelnim umetnostima kojima su oni, kao studenti grafike i dizajna skloniji, Marija i Stefan kažu da u osnovi svega leži kreativnost koja dolazi iz istog izvora.
„Sve je to povezano. Bez dobrog pisca, nema dobre knjige, a korica, ilustracija i izgled kompletne knjige je zaokružuju“.
Dečica koja su učestvovala u edukativno-kreativnoj radionici „Napravi sam svoju knjigu“ održanoj u Dečjem kulturnom centru „Kaktus“, odlično shvataju smisao čitalačkog iskustva, pa na pitanje zašto su knjiga i čitanje važni, kažu:
„Lepo je čitati zato što u glavi možeš da stvaraš sliku , da naučiš nove reči, da upotpunjuješ rečnik i moj život je onda lepši“, priča mala Sofija i dodaje da je za pisanje knjige potrebna sprava u koju se stavi papir i tipka se knjiga.
„Knjige su mnogo zanimljive i iz njih uvek naučimo nešto što nismo znali. Pišu se uz pomoć kompjutera, pa se sve to ištampa i spoji“ kaže Kristina, takođe učesnica dečje radionice.
