Prvi je dan proleća i Svetski je dan poezije. 

Dan kada proslavljamo poeziju ustanovio je UNESCO 1999. godine. Svrha ovog dana je da se promoviše čitanje, pisanje i objavljivanje književnosti u stihu.

Neki od glavnih ciljeva ovog dana su da se kroz poetski izraz promoviše lingvistička raznovrsnost; da se ugroženi jezici čuju; da se podstakne na povratak tradicije recitala, učenja o poeziji, da se pokrene ponovo „dijalog“ poezije sa drugim umetnostima; da se podrže mali izdavači, te da se konačno promeni imidž poezije kao prevaziđene umetnosti, kako je često nove generaciije vide, te da se sa njom ponovo potvrđuje identitet naroda i društva.

Iako se obeležava 21. marta, sa samim početkom proleća, u mnogim državama zadržala se stara tradicija, prema kojoj je oktobar bio mesec poezije.

Ove godine, Svetski dan poezije obeležavamo pesmom savremene srpske pesnikinje Marije Knežević.

Iako deo zbirke „Zvezde su lepe ali nemam kad da ih gledam“ Antologije srpske urbane poezije iz 2009. godine, pesma na čudesan način hvata upravo trenutak svetskih i domaćih pozornica i prikazuje malog čoveka pored njih pritisnutog događajima i trendovima „odozgo“.

Nehotična usluga veka

Izostalo je proleće.
Pa tako i prolećna depresija.

Narod je spontano prestao da deli ljude
na optimite i pesimiste.
U nestašici življenja
počeli smo da prevodimo to što imamo.
Kišu u sunce koje sleduje potom.
Izdaju u ravnodušnost prema uspešnim prevarantima.
Bes u psovke koje brzo prođu
Kamen spoticanja u prirodnu lepotu.

Varvari su ugovarali svetske poslove.
Ili su vikali ili šaputali u sve sitnije mobilne telefone
Obarali nas slučajno novim automobilima
Prezrevši kontrolu
Planirali međusobna ubistva putem
Usavršenih kompjuterskih programa.
Pravili žene u salonima. I tajne sahrane kad im dete
zaspi od overdoza.

Napredovali.
Nazvali sebe društvom, potom državom.
Išli uvek korak dalje.
Dok smo šetali u patikama poklonjenim više puta
Spontano
Stekli status previda.
Hodali smo u opštem dobru.