Đurđevdan je jutre, valjamo da sprajimo po nešto. Jare zaklasmo sisarće pa s`s birjan puć, ima da bine ručak za merak. Teke da idemo da soberemo zeljeniš za običaj – čujem lakrdišev u dvor kod Ruže Mijajlove dve tri žene.
Ajde mori, Doca, da izljegnemo malo da soberemo po koju travku, iskidamo po koje granjće, da nakitimo vrata i kuću i zidove po dvor-vika gu LJepka Jovina Doce Igine.
Idem idem, jedva nađo teslu da kopnem to korenje od kozine pogače, da dam kravama i kozama za mljeko da imav po više… I Đurđevo cveće po ljepo s`s teslu da se kopne, vako se iskida pa ne će imam da ga okupam vo moje muško. Jes jaje crveno to obavezno i kopriva za zdravlje, al i te korenčići od đurđevo mora da se donesev…
Aj se zadocnismo za tu tvoju teslu, ene gu Deska Raškova odkamak`d tišla. Se kobrlja kod borove – se umeša u zbor Jelka Sretkova. –Omrzna se čekajući ve.
Aj Bogati ne će ni pobegne kobrljanje. A se sećaš lani moja svekrva se skobrlja u Miljetovu njivu preko perež. Gu ulježe granjće u nogavicu, zapetljaše gu se dimije….Aj gu vikam po zdrava će bineš, a u sebe vikam ,,ljepo ti se čini,, se svakome zna da se posmeje…
Smejanje uz put se čuje dok se ide k`k Sveti Nikolje. Idev otuda od patok Mara Čukarska i Ruža Miloradova, od Baščine Bica Bodina i Kosara Toljina iskačav, i od garinske malje najviše: Ruža Mijajlova, Iljinka Spasina, Bisa LJubina, Olga Vitkova, Zlata Dragetova, Mira Tomina, Duška Kostina, Bika Stankova, mona Borka sa sve snau Stanu Stefanovu… Mica Savina gi čeka pred vrata s`s Milku Živanovu i Bosu Keketovu…kalabal`k žene se sobraše i još devojčići i deca po nji trčkav. LJepota.
Aj Bože pomozi! Krstiv se žene k`d prođoše kod Sveti Nikolje… Da je na pomoć Đurđevdan, da ni su zdrave deca pa i mi uz nji…
Aj Deska, bre, ti ka da si tišla od saba! – gu vikav žene Deske Raškove. Ona čeka pod bor, puštila koze po tamo da pasev, turila trepetljiku u nedra, a niz pljeća puštila tu dug`čku travku šo se ljepi, i gljeda k`k selo…
E teško tebe, -gu vika Bica Bodina, -stara žena turila trepetljiku u nedra! Koj će ti trepeće po tebe?
Smejev gu se žene Deske i gu vikav:
Ve devojčići neka turaju trepetljiku u nedra da gi trepećev bećari po nji, a mi smo se istreperilje šo smo imalje nam. Nama ni kopriva ne ni valja više, šo se množismo, se množismo. Za nas s`g s`lte dren da binemo jake ka dren i t`j sitan bagrem malo pod jast`k da turimo pare da imamo – dodava Kosara Toljina.
E, ja nakiti s`s zeljeniš grob mojzi mater, i stado ode…Neki put po ljepo s`s nju da zborim nego s`s vas…-vika Deska.
Prođoše gu Desku i se razalakaše žene po Vučak: berev travke i kidav granjčići od bres, šumku, trepetljiku, dren… Ruža našla kozinu pogaču, Boga mi, goljemu ga glavica od kromid, va druga laka Đurđevo cveće da kupa unučići, treća se iskrivila ka mravka u Pržinu tura tu travu debeljicu oko polovine da bine po debela, četvrta našla tu travu milomužnica šo gu vikav i gu stegla u ruke, peta gi trćka devojčići i devojke da gi turi trepetljiku u nedra. A devojke begav, b`žam se sramiv, a vamo gi je ćef da gi trepećev bećari po nji…
I tako sobraše svaka po nešto za adet, pa se vratiše do ljivade pod borove.
Aj, žene, da se kobrljamo malo tokodolje za zdravlje, da ne ne boljiv ljeđa i polovina -vika Mara Čukarska.
Aj Bože pomozi! Prekrstiv se žene, pa niz brdo po dve tri jedna priki druge se kobrljav po trave. A s`s kobrljanje i smejanje…
E šo vi je l`ko vama u dimije, se kobrljate na debelo, a mi u aljine sve noge će nagrdimo ako ne ispeca neka kopriva! – vika gi Mica Savina.
Ćuti, mori će ne čujev u selo, će reknev ve žene se pomamilje, ne se kikoćite toljiko! – gi vika Bisa LJubina…
Aj b`š me briga šo će reknev i mi neki put da se razonodimo-kobrlja se i zbori Bika Stankova.
I tako kobrljać za zdravlje. Neka žena po jen put, a neka dva tri put. Pa i deca s`s nji se iskidalje od smejanje…
Aj ne se smejte! Će ve pitamo k`d dođete u naše godine i vama će vi se smejev unučići…gi vika mona Borka.
Ona najstara u Garinsku maalu, al Bogme se iskobrlja pešes put.
Aj da idemo toko doma, će ne ufati noć- gi vika Iljinka Spasina. Ene kod Miljetove pljemnje turilje nišaljku na muriku, da se ponišamo po malo. Doca ne čeka, ne iskočila ić da se kobrlja. Al će se niša prva. Toj gu je njojzi, prva da bine na njijnu nišaljku.
Z`r će se nišaš i ti, kuku će te pušti konopac Bogme! – gu vika Ruže Bika.
A ti nećeš?- iskokotila oči Ruža. Gu je muka šo gu vika tako.
Oću ja, al ja sam po suva, a ti ka Jankovica! – prebacujev žene jedna drugezi.
Alji nema ljutina, s`lte smejanje.
,,Đurđevo cveće proljeće, Đurđevo ljeto proljeto, đurđeva majka ga brala, Đurđu u nedra turala, da Đurđu nedra mirišev… ,, Se čuje pesma kod nišaljke…
Usput, kud proodiv priki svoje vrata žene nakitiv kuću pa pravo na nišaljku. A te od druge malje ka Bica Bodina, mara Čukarska, Kosara Toljina tidoše preko Baščine tokodoma.
E s`g će ćekate red! – gi vikaju Doca Miljetova, LJepka Bažetova, Nada Đuričićka i Persa Radina ženama od garinske malje. -Mi smo došlje po pre, prvo mi pa vi!
Aj de, će ćekamo, naš d`n je. Daj da gu nišam ja malo tu debelaču! –vika Olga Vitkova i dofaća konopac.
Kuku nemoj žiti sve, će me akneš negde! –vika žena na nišaljku ne gu vidim koja je, turila vrzoglavku oko glave, gotovo i oči pokrila.Mi se čini ka da je Rada Čukljejina.
Aj de, ako te aknem po daljeko od zemlje neće paneš! –vika druga.
Ki ki ki ki… Smejanje…
Kuku ćutite će mi se iskida konopac od smejanje na nišaljku!
E pa skin` se, pušćaj red! –se nastavljaju žene jena drugezi na lakrdije.
Poslje druga, pa treća žena na nišaljku. Neka se smeje, a neka piska kad gu zanišav po visoko…Molji da se skine šo pre…
A od neke kuće ide miris na zagoreja satlijaš.
Kuku, šo zagoreja nekezi satljijaš – vika LJepka Jovina.
Moj neje, ja sam ga mikla pre nego tidosmo u Vučak – dve tri žene zboriv odjemput.
Kuku, moj je – vika Čukljejka. Ja b`žam s`mo da ve zvirnem, a ja stado. S`g će t`j moj da digne vrevu… Aj mi je briga će turim drugi. Šaka oriz, mljeko koljiko oćeš, šećer malo… S`mo žaljim šerpu.. Aj žene nek je napomoć Đurđevdan! Otido…
I tako… Red za nišaljku se čeka. Posedalje žene kako koja na kamenj, na travu, oko nišaljke.. A nišaljku gu napraja Milje od debeja konopac, a gore na vr` zakačija i lanac da ne se odere konopac od drvo. Ispojev po neku pesmu za devojke ako se nišav, a i za neko micko ,, Čije dete na nišaljku, mamino je i tatino…,, Pa tuj drugu ,, Niš nišaljka, bela pucaljka,, . Pa redom: neka žena, pa neka devojka, pa deca… svi po malo. Dok se st`mni. A k`d se st`mni tokodoma žene i deca, a stadov s`mo bećari i devojke.
Jutre sabajlje da isteramo stoku na vrelo! – mu vika Stefan mona Borkin Riste Mijajlovome. -I krave i koze da nakitimo….
A ja će izljenem kod kazenjače da operem krčaze s`s zeljeniš!- vika Duška Kostina.. -Ta mirišljava kopriva pušća penu more ti, gi opere krčaze za merak. Još i miriše na ljimon.
I nemoj da ve vidim noću da mi veštičarite! Vika gi ženama od zid Milje Mijajlov. -Prošlo to vreme. S`g nema više te takrafate da prajite…
Aj da je srećan Đurđevdan!-čuje se od sve strane dok se st`mnuje po više i po više.
I jutre sabajlje da poranimo u crkvu!
Jes ljepo vikaš, drugi glas dodava. Da smo živi i zdravi, pa jutre to jagnje i to jare, kako koj spraja, da izedemo. Za berićet da ni binev druge jagnjići i jarići po debelje…
Berićet da imamo.
Aj laku noć!
Laku noć!
,,Pošla mi Milka za vodu, pošla mi Milka za vodu,of, of za vodu, s`s dve tri stolmne u ruke, i dva ibrika srebrna. Pos`pna Milku kupina..stade mi Milka da plače… Ćuti ćuti Milka ne plači ja će ti kupim dve stolmne i dva ibrika srebrna, of, of, srebrna,, se čuje pesma kod Ceketove murike. Tamo druga nišaljka. A kod Miljetove pljemnje nišaljka isto na muriku a ide pesma ,,Razgranjala granja jorgovana, pod nju sedi lepa Julijana..,,do kasno u noć… Slađa, Žana, Nela, Vesna, Zora, Tanja, Dušica, Olja, Nena, Svetlana, Lela, Nataša, Biljana, Mira, Slaviša, Jajce, Pavlje, Saško, Durma, Mlađi, Miško, Dragana, Mikica, Sanja, Dejan, Saša, Dragan, Bojan …cela mala se niša…
A murika pamti…
A će pamtimo i mi… ako ne u d`n, a to u s`n.
(Zapisano o Đurđevdanu 2022.godine u znak sećanja na lepe Đurđevdanske običaje u Velikoj Hoči i na žene i devojke iz Garinske maale, u kojoj sam rođena i odrasla. Svaka sličnost sa imenima i osobama je namerna jer su i te osobe bile deo stvarnog života jedne ulice i sela. Danas ih delim u tri grupe: one koji su se upokojili, one koji su se raselili i one (najmalobrojnije) koji opstaju u selu).
U selu odavno nema ljuljaški. Garinska maala je poluprazna. Već davno među živima nisu: Deska Raškova, Mara Čukarska, Ruža Miloradova, Bica Bodina, Kosara Toljina, Doca Mijajlova, LJepka Bažetova, Nada Đurićićka, Persa Radina, Ruža Mijajlova, Iljinka Spasina, Bisa LJubina, Duška Kostina, mona Borka i njena snaa Stana Stefanova, Bosa Keketova i Doca Igina.
Jelka Sretkova, Olga Vitkova, Milka Živanova i Zlata Dragetova su se iselile pre više od deceniju iz sela.
U selu, u Garinskoj maali od spomenutih žena sada žive samo Mira Tomina, Bika Stankova i Mica Savina.
Još uvek žene kite grobove zelenilom uoči Đurđevdana, to znam, a muškarci i deca donesu zelenilo da se okiti kuća. Ali niko se ne kobrlja kod borova, jer su tu nikli novi grobovi, ceo taj deo je pretvoren u groblje. Krave i koze se ne isteruju na vrelo, jer u selu ih jedva ima nekoliko…
Devojke i momci sa liste onih koji su se nišali na nišaljku, ili prevedeno na savremeni srpski ljuljali na ljuljašku, su se raselili na sve strane sveta: od Srbije, Crne Gore i Republike Srpske do Švajcarske, Italije i Nemačke.
A neki, poput mene, tu negde kraj tih imaginarnih ljuljaški i danas prolaze, osećaju miris satlijaša, zamišljaju da ožive zapustela dvorišta, da na prozorima vire glave devojaka i momaka i nadaju se da će Đurđevo cveće opet doneti proleće Garića ulici i celoj Velikoj Hoči.
PS: Ako vam treba prevod za tekst ili recepti za birjan puć il satlijaš čekajte, možda se pojavi nastavak sa objašnjenjima i receptima… A ako neko od vas želi da tekst prevede za druge i dopiše recepte il nabroji još neku travku, slobodno nek učini u komentarima… Tako ćemo zajedno pomoći da Velika Hoča živi večno.
Autor: Olivera Radić