Orahovac je jedna od retkih urbanih sredina južno od Ibra u kojoj su Srbi nastavili da žive nakon sukoba na Kosovu 1999-te godine. Nakon 23 godine, na prvi pogled sve izgleda kao da se život normalizuje. Deo grada u kojem žive Srbi nije više opasan žicom i punktovima KFOR-a. Trgovina ponovo spaja ljude koje je razdvojilo teško breme sukoba i za sada ostaje uglavnom na tome.
Srbi iz Orahovca žive u nekoliko ulica oko crkve Uspenja presvete Bogorodice, za koju tvrde da je stub opstanka. Nekada je u ovom gradu živelo više od 3,000 Srba, a sada ih ima oko 300 od čega je više od 70 dece.
Među onima koji i dalje žive u Orahovcu je Damjana Šutaković. Ona radi u Omladinskom centru koji je otvoren 2000. godine. Opstao je sve ovo vreme sa namerom da spaja ljude iz srpske i albanske zajednice, da podstiče komunikaciju između ljudi i da im obezbedi prostor.
„Ovaj Omladinski centar je dosta značajan za omladinu zato što im pruža mnogo edukativnog iskustva i održavaju se kursevi raznih jezika. Čak mogu da završavaju kurseve koje oni žele i posle da se bave time. Što je tiče manje dece to je više zabavnog karaktera da deca više provode slobodnog vremena, a i da se ne smucaju po vrućinama kada je sunce mnogo jako ili kad je zima. Sprovode se ovde često razne aktivnosti, obeležavamo razne značajne dane koji su bitni i za omladinu i za manju decu“, rekla je Šutaković dodavši da u Centar dolaze deca različitog uzrasta od 6 godina, prvog razreda, pa do početka fakulteta.
Trend iseljavanja mladih nije zaobišao ni Orahovac. Mladih je sve manje i među Srbima i među Albancima. To je po rečima Damjane Šutaković uticalo i na aktivnosti Omladinskog centra.
Damjana je rođena orahovčanka i ceo svoj život provela je u Orahovcu. Kaže da život ovde nije tako lak i jednostavan.
„Ovde živim, ovde sam se udala, rodila dvoje dece. Sina koji je krenuo u prvi razred, ćerkicu imam tri i po godine koja ide u vrtić. Što se tiče mog privatnog života, mimo ovog posla koji mi mnogo znači, malo je teže. Prvo za decu koja nemaju posle škole gde da provode slobodno vreme, obično voze bicikl oko crkve to im je centar. A što se tiče nas odraslih više gledamo da brinemo za ovu decu koja su ostala ovde, da im pružimo što bolje uslove i bolji život, tako da trudimo se koliko možemo“, poručila je Damjana.
Na početku ulice nalazi se Dom zdravlja. Iako funkcioniše po sistemu Vlade Srbije u njemu pomoć često traže i Srbi i Albanci. Damjana za doktore i medicinsko osoblje ima samo reči hvale i dodaje da je za starije jako teško.
„Što se tiče starijih, imamo jednog bolesnika u kući, naša zdravstvena ustanova se trudi koliko god može. Ali eto što se tiče starijih moraju non stop da putuju kad su bolesni do Mitrovice“, dodaje.
Damjana kaže da su najčešći međuetnički problem „čarke“ između dece na igralištu.
„Mi odrasli smo svesni situacije i svega, pa gledamo da živimo svoje privatne živote da gledamo svoj život, glavom idemo da se zaradi da se preživi. I sami znate kakva je situacija i posle korone i sada posle ovoga sto se dešava u svetu. Što se tiče ovako kad odemo dole u grad za nešto što nam je potrebno, da moramo da odemo jer nemamo puno prodavnica, butika, pijace – ja za sada što sam išla, nikada nisam imala problem“, rekla je Damjana Šutaković.
Na ulici zatičemo Ešrefa Kaju, starijeg građanina Orahovca, koji kaže da je loš standard najveći problem, a dok, kako kaže, etničkih problema nema.
„Možemo da kažemo da i nije toliko loše, ali standard je opao naglo kao i svuda, inače normalno se živi. Nema zabavni život kao što je ranije bio, nema ni sportske aktivnosti ni kulturne, nema ništa skoro. Paralizovan je život ovo. Jedina sreća velika ovde kod nas je što nema etničkih problema, živimo normalno kao i uvek što smo živeli. Kriza je kao i svuda“, poručio je Kaja.
Kaja ističe da za starije, ali i za mlađe građane ovde nema aktivnog društvenog i socijalnog života, i to vidi kao jedan od problema.
„Mi kao stariji nemamo nikakav objekat okupljanja i življenja, a i mladi nemaju baš, jer nema sportskih centara kao pre, na primer Dom kulture. To je sve naglo palo jer nema aktivnosti“, kazao je.
Ešref dodaje da, bez obzira na prošlost, Srbi i Albanci u Orahovcu danas ne žive tako loše, kao i da mu nedostaju neki prijatelji, koji su davno napustili Orahovac.
„Pa mogu da kažem na nivou je i dalje, bez obzira što je nekada bilo etničkih sukoba i posle rata to se sve stišalo. Sad dolaze i odlaze, imam i dosta prijatelja a ima i neki što mi nedostaju jer sam mladost proveo sa njima. Kao i naša deca i srpska deca su otišla. I imamo veliki minus mladih. Jer u Orahovcu je nekad bio kulturni i zabavni život, bilo je dosta zabave a sad nema toga“.
Pamti one bolje dane kada su u Orahovcu radile fabrike. Danas je, po negovim rečima, nezaposlenost u ovom gradu ogromna, a da bi se stvari promenile, neophodne su velike investicije.
Nakon industrijskog perioda i fabrika kojima je Orahovac nekada mogao da se pohvali, danas se stanovništvo orijentiše isključivo na poljoprivredu, uz finansijsku pomoć dece koja su otišla u inostranstvo, kaže Ešref Kaja.
Da život mladih koji su ostali u Orahovcu nije lak, da je bez značajnijih društvenih aktivnosti i prostora u kome bi mogli da provode svoje vreme, tvrdi i studentkinja, Mila Zečević.
„Život mladih je jednoličan i dosadan, prosto nemaju omladinski centar gde mogu da se okupljaju, konkretno, u Orahovcu nema nijedan srpski kafić. Tako da je to prvenstveno taj problem vezan za mlade“, rekla je dodavši i da stariji građani takođe provode svoje dane u kući.
Ipak podseća da se u prethodnom periodu prikupljao novac za izgradnju fiskulturne sale.
„Konkretno ovde se deca igraju na ulici, nemaju igralište, ali slava Bogu skupili smo novac za izgradnju fiskulturne sale, tako da uskoro će početi da se gradi i biće bolje“, poručila je Zečević.
Sagovornica KoSSeva veruje u bolje sutra i optimistična je da će Srbi ostati da žive u Orahovcu.
Uz Božiju pomoć nadamo se da ćemo opstati i da ćemo živeti bolje, tako da slobodno mogu reći da ima budućnosti
I ona kaže da nikada nije imala problema sa komšijama Albancima, te da slobodno idu kod njih u kupovinu ili u institucije.
Sa druge strane, meštanin Orahovca, Dragiša Velikić, kaže da nije zadovoljan trenutnom situacijom u delu Orahovca gde žive Srbi. Tvrdi da je sve manje ljudi, da su ulice puste, a da mladi ne mogu da pronađu posao.
Navodi da kontakt sa komšijama Albancima skoro pa i da nema, da ne odlazi na pijacu, jer, kako kaže, ljudi sa kojima se pre rata družio, sada ne žele da mu se jave.
„Pa ja da vam kažem 23 godine od bombardovanja nisam išao na pijacu kod njih, ne želim jednostavno da se vidim sa nekim, imao sam dobar suživot sa njima ranije. A sad dva tri puta sam bio po prodavnicama, ljudi neki izbegavaju, plaše se da se jave i onda sam i ja prestao da idem“, kaže Velikić.
On, nasuprot Zečević, smatra da budućnosti u Orahovcu nema, a upravo zbog toga što je sve manje omladine.
„Ja ne verujem da ovde ima budućnosti, radio sam u školi 17 godina i sve ima manje i manje djaka“, rekao je.
Njegov komšija, Ranko Dedić, međutim, tvrdi da ima dobru saradnju sa Albancima, odlazi kod njih u trgovinu i oni dolaze kod njega.
Bavi se vinogradarstvom, godišnje proizvede 4,000 litara vina, a grožđe kupuje od komšija Albanaca. Ocenjuje da je međuetnički odnosi poslednjih godina dosta popravljen.
„Ja sam radio godinama po plantažama u vinogradarstvu, sarađivao sam sa svima i sa kompletno ovim celim delom Orahovca, pitamo se, vidimo se, poštujemo se. Ja evo putujem skoro svake nedelje za Vrnjačku banju i problema nemamo“, kazao je.
Dedić je optimista po pitanju budućnosti. Kaže da smo svi ljudi i da sa svima treba imati dobre odnose.
„Bez obzira na sve, svi smo komšije i ljudi“, poručio je.
On dodaje da su među najvećim problemima u Orahovcu nedostatak posla za mlade, kao i masovno iseljavanje.
„Kada bi se nešto potrudili – naša vlada i naš predsednik da malo pomognu ovim mladima. Ne da im da da imaju samo neki dinar, nego da im nešto otvore. Evo imamo x lokala, neku mašinicu, malo da nešto štampaju, da štancuju, da nešto rade da budu upošljeni“.
I dok su stariji, koji pamte loša vremena, naviknuti na nedaće, za mlade u Orahovcu sve je manje perspektive. Jedan broj građana u velikoj meri bavi se i vinogradarstvom. Možda baš u razvoju i osnaživanju ove delatnosti leži ključ uspešne budućnosti ovog grada.
Ovo je sedma emisija u serijalu „Kako si, komšija“.
Prva emisija govorila je o situaciji u kojoj se nalaze Srbi u Cernici, multietničkom selu u okolini Gnjilana, u kojem trenutno živi oko 3,000 Albanaca i oko 120 Srba. O tome čitajte ovde.
Druga epizoda govori o životima Srba u selima Suvo Grlo, Banje i Crkolez u metohijskom podgoru. O tome čitajte ovde.
Treća epizoda svedoči o životu Srba u Babinom Mostu, multietničkom selu u opštini Obilić. O tome čitajte ovde.
Četvrta epizoda govori o životu Roma u takozvanoj romskoj mahali u južnom delu Mitrovice. O tome čitajte ovde.
Peta epizoda bavila se životom Goranaca na Gori i njihovoj tradiciji proslavljanja Đurđevdana. O tome čitajte ovde.
Šesta epizoda svedoči o dobrim komšijskim odnosima Srba i Bošnjaka u Leposaviću. O tome čitajte ovde.