Sva sela navedena u povelji, uključujići i pomenuti, isčezli Кruševac su se nalazila u neposrednoj blizini ove velelepne Milutinove zadužbine. Pored nekadašnjeg Кruševca, a sada središnjim delom sela Čaglavice protiče potok Labura koji se takođe pominje u Gračaničkoj povelji.
Sadašnji naziv sela je novijeg datuma. Po postanku je vezan za glavnu odliku topografskog položaja sela na „glavici (brdu) čak iza Veternika – osrednjeg visa“, južno od Prištine.
Odvajanje četvrtine u Čaglavici 1911. godine
“Bilo je to na Кosovu, jednog avgustovskog dana 1911. godine, za vreme Hurijeta (turskog ustava).
Četiri brata Stajića: Stavra, Serafim, Spira i Jorga iz sela Čaglavice, nedaleko Prištine, izašli su toga dana na njivu zvanu „Кrčevine“ na Veterniku da sa agom odvajaju četvrtinu. Braća su još jednom obilazila duge redove krstina* da se uvere, da li je sve u redu i ispravno pre nego što aga dođe. Stasiti, vitki i pravi kao četiri mlada bora, plavooki i plavokosi, tankih rastresitih plavih brkova, svi podjednaki kao da su iz jednog komada naklesani, braća Stajići pružali su sobom divnu sliku retkih primeraka plemenitog ljudskog soja.
Evropejac bi pomislio da su se ti ljudi iz tadele Skandinavije nastanili na tragično i ravno srpsko Кosovo. I ražalostio bi se kada bi doznao da su to u stvari bespravni rajetini i čifčije nekakvog Jonuz efendije. Ali, nažalost, to je bilo samo na sramotu Evrope i Evropejaca.
U belim konopljanim košuljama, izvučenim preko gaća i pripasanim tankim i šarenim tkanicama, braća su stupala duž redova krstina kao generali pored uparađene vojske. Pažljivo su razgledali svaku krstinu i gde god bi našli vetrom obaljen ili pomeren snop, podizali bi, ispravljali i doterivali krstine u prvobitno stanje. Lak vetrić, koga na Veterniku ima i u najomoritije julske dane, naduvavao im je i klobučao rukave belih košulja i nogavice gaća i od njihovih skladnih obličja pravio nekakve čudne prilike.
Na sredini njive čekala su dvoja raspregnuta kola sa ražnjikama sa prevoz snoplja. Volovi su mirno pasli po zatravljenom strljištu pomahujući repovima. Vedar i suv avgustovski dan prostirao se preko ravnog Кosova kao beskrajan proziran beli veo.
Кrstine su se nizale u dva duga reda sa kraja na kraj njive. Nabrekli i teški kosovski snopovi pšenice, čvrsto uvezani raženim užetima ležali su tromo u krstinama odišući berićetom. Godina je bila ponela kako odavno nije. Braća Stajići su bili zadovoljni i radosni. Imalo je odakle da se da, i bogu božje, i caru carevo, i agi agino, i da njima opet ostane dosta. Samo još aga da dođe te da se i ta briga prebrine, pa posle samo još zdravlje od Boga, računala su braća, idući od jednog reda krstina do drugog.
U neko doba dana eto i age. Ali, aga nije bio nošen istim mislima i raspoloženjem.
Jonuz efendija je, jašući na besnom vrancu, još izdaleka pogledavao mrko put njive. Već i sama pomisao na braću Stajiće izazivala je u njemu bes i mržnju. A kada ih ugleda na njivi, onako stasite i skladne, u njemu uskipe sva aginska krv. Gospostvena pojava ovih rajetina uvek mu je bola oči, dražila ga i vređala, ali ovoga puta mu bi osobito mrska. Na širokoj njivi, u čijoj su se dalekoj pozadini uzdizala brda obrasla gustom šumom, kroz prozračno i od žege zaslepljujuće treperenje vazduha, braća Stajići učiniše mu se danas još stasitiji, još vitkiji i ponositiji u hodu i u stasu i uzrastu. Obuzet slepom nenavišću (ljubomora, zavist – prim. red.) prema ovim retkim rajetinima, Jonuz efendija zažele da se zaleti konjem na njih i da ih sve do jednog redom pogazi konjskim kopitama i sabije u strnjište. Ali, bila su prošla ona vremena kada su obesne age i begovi konjima gazili i rastrgali bespravnu raju. Sada je bio Hurijet! Sada su i đauri digli glavu! Jonuz efendija je mogao samo besno da stenje i škrguće zubima.
No može li to da bude da aga nema baš nikakvu silu i vlast nad svojim čifčijama?! Nije li ova njiva još njegova?! Zar nema drugog načina da on pokaže svoju silu i vlast?! Eto, narediće da se četvrtina odvaja po snopovima, snop po snop, a ne po krstinama kako se uvek radilo, pa đauri, čik ako smeju, neka se protive! – smisli Jonuz efendija i uleti konjem u njivu. Čifčije mu, kao po običaju, pođu u susret.
Drugi put aga bi, kao po običaju, sišao sa konja i odmah potražio kakvu debelu ladovinu gde bi mogao da jede i planduje dok čifčije tovare snoplje na kola. Ovoga puta, Jonuz efendija odmah zagrme zapovednički:
– Ajde, bre, đauri, odvajajte snoplje!
Uzalud su braća pridržavala konja i pružala ruke uzengijama da mu pomognu da siđe, uzalud su mu pokazivali na pitu, pogaču i pečenu kokoš što su mu doneli za ručak. Jonuz efendija se još jednako drao:
– Ajde, ajde, ajde!
Braća su se u čudu gledala među sobom.
– Ajde, bre, što gledate?! razdra se još jače Jonuz efendija, pa potegnu kamdžiju i nagna konja na njih gotov da ih šiba.
Braća se užurbaše. Spira i Jorga otrčaše volovima da ih upregnu u kola, a Stavra i Serafim pođoše krstinama. Jonuz efendija obode konja za njima.
– E, a sad oću da mi odvajate moj deo čisto, snop po snop, reče on još zapovedničkije kada dođoše do krstina.
– Кako ćemo tako, aga, istrveće se žito, usudi se Stavra da primeti.
– Tako, snop po snop!
– Ali aga, tako niko ne radi. Dajma smo odvajali krstine, a ne snopove, opet će Stavra.
– Ćut!, dreknu Jonuz efendija i opet nagna konja.
Ali braća nikako da pristanu da se četvrtina odvaja po snopovima, snop po snop, kako je to agi dunulo. Spira i Jorga doteraše kola pored krstina i sada su sva četvorica uporno stajali pri tome da se četvrtina odvaja po krstinama, kako je to običaj na Кosovu i kako se radilo od starina, tri krstine čifčiji – jedna agi, tri čifčiji – jedna agi, tako do poslednje. Pa, kada Stavra pođe da da broji i obeležava krstine, Jonuz efendija besno obode konja, zamahnu kamdžijom i svom snagom ga raspali po plećima.
– Nemo’ da biješ aga, prošlo je to vreme, zagrajaše braća.
Ali, Jonuz efendiju to još više razjari, pa stade da šiba kamdžijom svu četvoricu. Nastade trka i vijanje oko kola. Braća su se zaklanjala iza ražnjika, a Jonuz efendija je obletao konjem oko kola i upinjao se da ih dosegne kamdžijom. Povijaše se tako nekoliko trenutaka, dok u jednom trenutku najmađi Jorga ne otrpe pa izvuče iz kola nabodanj, kojim se nabadaju i dižu snopovi na kola i njime svom snagom munu agu u trbuh, probode ga kao kopljem, izdiže iznad konja kao snop, ponese preko njive i baci u jarugu.
– A-a-a-a, učiniše braća, zanemeli od straha i čuda.
A Jorga odbaci nabodanj, uhvati aginog konja za uzde i jednim zamahom baci mu se u sedlo.
– Zbogom braćo! Ja odoh u Srbiju!, viknu on i polete konjem preko Veternika.
Stavra, Serafim i Spira žurno poteraše prazna kola u selo. Na njivi ostadoše nedirnute krstine i u jaruzi mrtav Jonuz efendija.
„A kada je pala noć i ravno Кosovo prekrila tama, drumom što vodi prema Prepolcu čulo se kroz noćnu tišinu škripanje volovskih kola i prigušeno: ’Ajs, ajs’. To su braća Stajića sa celom familijom bežala za Srbiju. Još jedna srpsкa porodica napustila je pradedovsкo ognjište na Kosovu, još jedna srpsкa кuća na Kosovu ostala je zatvorena, još jedno srpsкo ognjište ugašeno“, zabeležio je prištinski advokat Petar Panić.
Кula u Čaglavici
Trudoljubivi nacionalni radnik Mihajlo Кijametović je u svojim neobjavljenim memoarima ostavio zapis o Čaglavici i kuli koja je dominirala selom u periodu pred i nakon oslobodjenja 1912. godine.
„Džemalj agin brat je imao imanje u Čaglavici u neposrednoj blizini varoši Pristine i u istom selu kulu koja je dominirala nad celim selom tj. iz nje se moglo videti sta ko od čifčija radi u svome dvorištu, a gotovo i u kući. To mu je činilo zadovoljstvo i imao je posebni interes. Tu kulu kada je podizao, kao radnike je upotrebio seljake iz Čaglavice, kojima ništa nije platio, jer je smatrao da je on gospodar svega što imaju njegove čifčije, pa i to da mu moraju raditi sve besplatno što god mu je potrebno. A za njegovu sreću u celom selu nije bilo ni jedne arnautske kuće niti druge neke nacije, nego samo pravoslavni Srbi, pa je prema tome smatrao da raja mora da radi besplatno. Prirodna je stvar da tako ne bi mogao da postupa da su mu čifčije bili Arnauti.
Savest mu nije bila mirna jer je znao šta je radio sa Srbima pa je za vreme Prvog balkanskog rata 1912, čim je osetio da se srpska vojska približava Prištini pobegao sa celom svojom užom porodicom u Malu aziju ili Carigrad i na poziv srpske uprave da se vrati nije smeo da dođe i prema članu 4. Carigradskog ugovora on je izgubio pravo na imanje, jer je ono postalo državna svojina.
Ja sam imao na umu kulu u Čaglavici i mislio sam da pomognem nekom zaslužnom radniku ili vlasniku i dam imanje koje mu po uredbi pripada. Za ovo mi se dala prilika jer je skoro došao sa preporukom doktora Miroslava Spalajkovića bivsi konzul u Prištini, a onda poslanik kraljevske srpke vlade u Sofiji kod mene za zemlju Božo Božović – Dukljan, koji je u Sofiji mnoge korisne poslove za naš narod posvršavao. Кako mu je pisalo u pismu, ja sam pomenutom Boži dao pomenutu kulu u Čaglavici i još u istom selu pripadajuću zemlju po rešenju i to u istome selu nedaleko od kule, koju je pomenuti aga imao kao paraspur tj. zemlju koju je, tobože, sam obradjivao. A u stvari, tu zemlju su mu obrađivali Srbi iz sela Čagavice, s tim da oni sve plodove sa te zemlje predaju agi, a ništa za sebe ne zadrže. Zvao sam komisiju i kulu sa zemljom predao pomenutom Boži, koji se sa porodicom odmah uselio. Boža je sa porodicom zadržao i zemlju i kulu duži niz godina, dok je on bio živ, i pored toga što su mu mnogo puta pravili smetnje i hteli da mu uzmu i zemlju i kulu. To bi se i dogodilo da on nije bio otporan.
Кada je stvoren Džemijet**, onda je kao narodni poslanik Džemalj aga postao vrlo moćna ličnost i izdejstvovao je da policijske vlasti dođu u Čaglavicu i da iz pomenute kule izbace stvari Božine i zapečate kulu sa natpisom da je niko ne sme otvarati bez dozvole policijskih vlasti. Boža se nije obazirao na to, nego je obio pećate na kuli i uneo svoje stvari u kulu i to se odigralo nekoliko puta, ali je na kraju pobedio Boža, jer je pravilno primio imanje i kulu, tako da su viši zemaljski sudovi odbili Džemalja agu od potraživanja i priznali Božu za sopstvenika, jer sam ja prvilno i po svim zakonima napisao i uveo u posed Božu“.
Odstupanje srpske vojske kroz Čaglavicu 1915. godine
Prilikom povlačenja 1915. godine, srpsku vojsku je put naveo kroz Čaglavicu. U redovima koji slede navedeno je kratko svedočanstvo Branislava Nušića, jednog od učesnika tog događaja.
„…Drumom pred nama dogledaju se neke vatre, ali to nije Lipljan gde ćemo noćas dockan stići, to je maleno kosovsko selo Čaglavica kroz koje prolazi drum. Mnogi koji su našli tu zaklona od zla vremena, zadržali su se i tu prenoćili, i mnogi među nama, koji nailazimo, pridružuju im se. Oko sela je bilo nešto ogolelih drveta i sekira ih je poobarala, te goleme vatre bukću po dvorištima seoskim i plamen se uznosi iznad blatnih zidova kojima su ta dvorišta ograđena. Selo utonulo u dim od vatre i u noćnu tamu, te se kuće i ne vide, već samo neke nejasne i tamne gomile. Natovarena kola ostala su na drumu, a stoka uvedena negde pod zaklone. Gomile se begunaca i vojnika sabrale, greju se i vode žive razgovore. Pridolaze im novi koji uvraćaju sa druma, oni im prave mesta kraj vatre ili ih upućuju gde mogu drva nabaviti te užeći sebi novu vatru.
Mi nastavljamo dalje, sada već proređeni. Barem na trenutak, ljubaznost i humanost ovih vrednih i nadasve poštenih domaćina ublažila je muke i strepnje koje su se poput gavrana nad lešinom vile nad našim glavama“.
* Autor je master istoričar
