Autor: Živojin Rakočević

„Živ mi Devič”, zaklinju se vekovima seljaci iz okoline Peći, Njihov Sveti Joanikije, njegov hram, sirotinjski, liči na njihove kuće i na čudo trpljenja zahvaljujući kojem su opstali.

Oblak dodiruje vrh Goleša. Svetla na tornju nove velike katoličke crkve u potpuno muslimanskom okruženju, malo niže je spomenik snajperisti iz prošlog rata. Reka Drenica se izlila. Iz sela Komorane poslednji Srbi su se iselili osamdesetih godina prošlog veka, sa sobom su odneli i svoje groblje.

Putujemo na slavu u Manastir Devič. „Iza ove džamije je groblje, sećaš se?”, pita Siniša Živić.

Tu je živela tetka njegovog oca. Njeno prezime Radulović, na oborenom i polomljenom spomeniku, jedini je poznati natpis na ćirilici u celom glogovačkom kraju. Malo dalje je Obrinje, tu su pronađeni ostaci otetog i ubijenog pisca i novinara Aleksandra Simovića. Na znakovima puta memorijali Oslobodilačke vojske Kosova, pa sela Poklek, Trstenik, Kraljica, Poljance, Kruševac, Voćnik… U tom kraju su živeli preci tenisera Novaka Đokovića.

Benzinske pumpe na svakom koraku. Stotine hektara pustog i uzurpiranog imanja manastira Devič ostaje sa desne strane puta. Igumanija Anastasija nikad nije prežalila te njive, pašnjake i šume koje se vekovima sticali u zadužbini Đurađa Brankovića.

U potoku koji izlazi iz šumovite doline u kojoj se podvizavao Sveti Joanikije Devički nabacano je smeće. Živeo je u šupljoj bukvi, u 15. veku, i postao oslonac pravoslavnih u vremenima kada je nastupalo tursko ropstvo.

Kroz dva reda bodljikave žice dolazi se do nekoliko kosovskih policajca koju uzimaju ličnu kartu. Dva reda bodljikave žice i deset pripadnika kosovske policije teško izlaze na kraj sa stotinama vernika

„Mi smo najbliži Deviču”, kaže Radenko Tomašević iz sela Suvo Grlo, koje je uz Banje jedino srpsko naselje u Opštini Srbica.

Bio je vozač, zna svaki detalj ovog kraja, a životna sigurnost meri se udaljenošću od Deviča. To je činjenica za ogroman broj ljudi koji su ovde došli.

Crkva je prepuna i pre početka liturgije, služi je episkop raško-prizrenski Teodosije, puni se mali plato ispred hrama, traže se prijatelji i zemljaci koji se samo na današnji dan viđaju u Deviču. Iako sve izgleda izgubljeno i svedeno na ovaj prostor zaštićen bodljikavom žicom tu se sreću dve generacije svešteničke porodice Šmigić i raduju se kao da preko svih nije prošlo toliko zla i nepravde.

„Živ mi Devič!”, zaklinju se vekovima seljaci iz okoline Peći, Goraždevca. Njihov Sveti Joanikije, njegova čuda, hram – skroman i sirotinjski liči na njihove kuće i na čudo trpljenja zahvaljujući kom su opstali. Iako su im na nekoliko kilometara odatle izuzetni Visoki Dečani, Patrijaršija kao centar srpskog pravoslavlja, Sveti kralj Dečanski, arhiepiskopi i patrijarsi, oni su neraskidivo vezani sa čovekom koji je od sveta pobegao u pustinju i koji često liči na njih.

„Blaženi koji plačete sada, jer ćete se nasmejati”, čuje se citati iz Jevanđelja, i glas prolazi kroz nakrivljene podzide, kroz pukotine na samoj crkvi, koja je minirana 1941. godine, a u Pogromu 17. marta 2004. sve što je Devič imao pretvoreno je u pepeo i ruševinu.

Polomili su i ploču na Svečevom grobu, ali nisu našli njegove mošti. Monahinje su se odmah vratile, starice su uzele da čiste svoju kuću – neke drugi put. Unutrašnjost hrama je pretvorena u crnu mrlju, a na oltaru je ispisano OVK (oslobodilačka vojska Kosova). Dečanski jeromonah Ilarion Lupulović, došao je da služi na zgarištu i utešile su ga laste koje su unutar hrama počele da prave gnezdo. Danas je episkop i izaslanik patrijarha srpskog Porfirija, govori kako je Devič uteha milionima i da, ukoliko u nama ima Hristove ljubavi, mi kao i naš predak Sveti Joanikije „prelazimo iz slobode u slobodu”.

Episkop Ilarion se setio kako je devička igumanija Anastasija govorila: „Sve sam mogla da učinim, ali da celivam mošti Svetoga Joanikija, i da odem – to nisam mogla!“

U prelaženju granica ovaj zatvoreni prostor izgleda kao ostrvo slobode, i u njemu se Nikola Popović sa Njeguša oseća kao domaćin. Stalno ga nešto zapitkuju, oni koji su prvi put tu, a u trpezariji se peva himna kralja Nikole „Onam’ onamo, da viđu Prizren”.

Iako je većina uništenog u Deviču obnovljena i na zidovima se razaznaju ostaci starog freskopisa, jasno je da se ovde najviše govori o radionicama duhovne obnove unutar ličnosti i pojedinaca.

Profesorka Filozofskog fakulteta iz Beograda Vanja Ković je prvi put u Deviču i izgovara rečenicu:  „Kosovo – ovde se svaki put događa rađanje”.