Ne samo što smo daleko od stvarnog procesa pomirenja među narodima bivše Jugoslavije, već su neke zemlje i dalje vrlo daleko od pravih, stabilnih i dugoročnih rešenja ključnih političkih pitanja, jedan je od nalaza najnovijeg istraživanja mreže pomirenja REKOM pod nazivom „Decenija sećanja“.

Prošlo je skoro trideset godina od nasilnog raspada Jugoslavije, ali ako živite u bilo kojoj od bivših jugoslovenskih republika, nećete imati utisak da su se ratovi završili davno, piše autorka, istraživač analitičkog centra Henry Jackson Society, Helena Ivanov.

Kaže da zapravo, mnogi diskursi promovisani tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih godina i dalje se promovišu u javnom prostoru, a da razgovori i istraživanja o nestalim osobama ostaju nerešeni, dok mnogi pojedinci i političke stranke koji su bili na vlasti još u devedesetima ostaju na pozicijama moći do danas.

„Da ilustrujem, hrvatska književnica i članica Matice hrvatske dala je intervju u kojem je upotrebila reč ‘bube’ da opiše Srbe. S druge strane, srpski tabloidi često koriste termin ‘ustaše’ kada govore o građanima Hrvatske. Iako možda ne predstavljaju dominantan stav, ovi primeri ukazuju na stalno izostajanje potpune normalizacije diskursa u Srbiji i Hrvatskoj“, navodi autorka istraživanja.

Jedan korak napred, dva unazad

U isto vreme, ocenjuje, Bosna i Hercegovina nastavlja da se „bori da funkcioniše kao prava država, s bosanskim Srbima koji konstantno ometaju Predsedništvo onemogućavajući ga da efikasno deluje i Miloradom Dodikom koji uporno poziva na secesiju Republike Srpske“.

„Mrzilački i ponižavajući narativi opstaju u različitim slojevima društva, što ukazuje na to da je postizanje širokog društvenog sklada trajni izazov“, dodaje Ivanov.

A kada je reč o odnosima Beograda i Prištine, naglašava da se beleži nastavak pogoršanja.

Pregovori o normalizaciji najbolje se opisuju kao proces korak napred – dva unazad

„Poslednjih nekoliko meseci obeležio je niz razgovora visokih zvaničnika iz Beograda i Prištine koji su uglavnom bili uzaludni – budući da skoro nijedan od dogovorenih delova nije sproveden, a došlo je do višestrukih eskalacija tenzija koje dodatno komplikuju već tešku situaciju“, konstatuje se u izveštaju.

Poricanje i opravdavanje zločina

Autorka konstatuje da smo „daleko od stvarnog procesa pomirenja među narodima bivše Jugoslavije“, te da su čak „neke zemlje i dalje vrlo daleko od pravih, stabilnih i dugoročnih rešenja ključnih političkih pitanja“.

„U ovom izveštaju, tvrdimo da je deo problema upravo u politici sećanja i načinu na koji se ključni događaji iz jugoslovenskih ratova obeležavaju“, navodi.

U izveštaju se konstatuje da se u većini zemalja Zapadnog Balkana uporno pokušava da se sprovede „marginalizacija žrtava i patnje drugih“.

„Primetna su dva ključna obeležja širom zemalja i slučajeva – poricanje i whataboutism, pri čemu mnoge zemlje poriču ili da su se određeni zločini dogodili ili da su njihove snage bile uključene u izvršavanje takvih zločina; ili pak, alternativno, opravdavaju akcije i zločine svojih snaga ukazujući na zločine koje je počinila suprotna strana. Pored toga, u većini slučajeva primećena su i dva diskursa: valorizacija, to jest veličanje nasilja koje su počinile snage unutar grupe, kao i pojačana viktimizacija žrtava unutar grupe uz malo obaziranja na žrtve van grupe“.

U izveštaju REKOM-a navodi se da ova obeležja i diskursi zajedno stvaraju jednostranu sliku sukoba i događaja koji su se odigrali tokom devedesetih godina.

Takav prikaz ratova, s druge strane, ocenjuje se u izveštaju, dalje osujećuje proces pomirenja i dugoročnu normalizaciju odnosa.

Primetili su i izuzetak. To su nevladine organizacije, a u nekim zemljama i lokalne uprave, „koje često pozivaju na ujedinjeniji i tačniji pristup komemoracijama – zahtevajući priznanje svih žrtava, bez obzira na njihovu etničku pripadnost, i odgovornost u ime svojih vlada“.

Izveštaj se sastoji od sedam poglavlja. Pored metodološkog okvira, i kratkog sažetka uticaja i posledica nasilnog raspada bivše Jugoslavije i opšteg argumenta koji objašnjava politiku sećanja u regionu, posebno je opisana situacija u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Kosovu.

U Srbiji je analizirana politika sećanja na genocid u Srebrenici, operaciju „Oluja“, zločin u Štrpcima, početak NATO bombardovanja SRJ i Bitka na Košarama. Na Kosovu – Napad na Prekaz, Bitka na Košarama, bombardovanja i egzekucije u zatvoru Dubrava, te kako je kvalifikovano, masakri u Račku i Velikoj Kruši.

Jugoslovenski ratovi i kraj „bratstva i jedinstva“

U izveštaju se navodi da se danas većina stručnjaka slaže da „priča o etničkim mržnjama koje vrebaju ispod površine i koje su ključni uzrok raspada Jugoslavije ne odgovara činjenicama“.

„Na tom tragu, Gow (2003:33) primećuje: ‘[r]aznolikost u Jugoslaviji kao celini bila je posebno primetna u Bosni, gde su katolici, pravoslavci i muslimani živeli zajedno dok zemlju nisu zahvatile političke tenzije, a naposletku i oružani sukobi tokom devedesetih godina’. Zajednički život u miru preneo se i na lične živote ljudi – što se vidi po visokom broju etnički mešovitih brakova između Hrvata, Muslimana i Srba.

Izveštaj se bavi situacijom u bivšoj Jugoslaviji nakon smrti Tita, navodeći da se ideologiji „bratstva i jedinstva“ tada bližio kraj.

„Uprkos toj želji za zajedničkim životom u miru, zemlja se ubrzo nakon Titove smrti 1980. godine obrela u ekonomskoj i političkoj krizi, koja je kulminirala usponom ekstremno nacionalističkih stranaka, koje su zvanično došle na vlast 1990. godine, kada su se u većini republika održali prvi višestranački izbori. U gotovo svim slučajevima, nacionalističke i prosecesionističke stranke su pobedile, a skoro sve su, u različitoj meri, prioritizovale nacionalni identitet i interese republike u odnosu na interese federacije. Ideologiji „bratstva i jedinstva“, koju su snažno zastupali Tito i Komunistička partija, bližio se kraj.

Sredinom 1991. godine, počeo je nasilni raspad Jugoslavije.

„Sledećih deset godina, ratovi su harali nekadašnjom federacijom, a procenjuje se da je između 1991. i 2001. godine život izgubilo čak 130.000 ljudi. Takođe, prisilno raseljavanje miliona ljudi bilo je rasprostranjeno. Na primer, u slučaju Bosne i Hercegovine, procenjuje se da je oko dva miliona ljudi, što je skoro polovina stanovništva te zemlje u to vreme, bilo primorano da napusti svoje domove za vreme rata 1992–1995“, navodi se u izveštaju.

Te 1993. godine osnovan je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ):

„Optužio je 161 osobu za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije; od njih su 93 osuđene, 18 ih je oslobođeno, 13 predmeta je prosleđeno domaćim sudovima, a u 37 slučajeva optužnica je povučena ili je optuženi preminuo“.

Mrzilačka propaganda

U izveštaju se konstatuje da je za sve vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji, „konzistentan faktor bila rasprostranjenost mrzilačke propagande na svim stranama, iako različitog intenziteta.

„Upravo je ta propaganda obeležila te ratove od početka sve do gorkog kraja. Dobar deo te propagande služio je dehumanizaciji – nastojeći da prikaže pripadnike druge grupe kao neljudska bića koja nisu dostojna ljudskih prava dodeljenih ljudima po osnovu njihove ljudskosti. Osim toga, ta propaganda je umnogome crpila narative i diskurse pozivajući se na sećanja iz Drugog svetskog rata – i izjednačavajući, na primer, sve Hrvate sa ustašama“, navodi se.

U izveštaju se konstatuje da je upravo takvim poređenjima, režim u Srbiji pokušavao da „opravda nasilje koje su njegove snage počinile nad hrvatskim civilima“.

A nakon što su ratovi okončani, „mnogi su se nadali da će mir doneti i prosperitet, te da će narodi bivše Jugoslavije moći da žive zajedno i sarađuju u miru“.

„Nažalost, kao što ovaj izveštaj pokazuje, istina i pomirenje daleko su od postignutih u ovom regionu – mnogi i danas koriste slične argumente kao devedesetih. Štaviše, same komemoracije – koje bi trebalo da budu događaji posvećeni sećanju na žrtve – prilike su kada se propaganda često ponavlja, čime se narodi ovog regiona još više udaljavaju, a njihovi životi otežavaju“, konstatuje se.

Politika sećanja u bivšoj Jugoslaviji – Komemoracije

U izveštaju je pružena detaljna analiza komemorativnih praksi u bivšoj Jugoslaviji tokom poslednjih 12 godina – počevši od 2012. i završavajući 2023. godine.

„Kako pokazuju izveštaji iz svake zemlje posebno, politika sećanja u bivšoj Jugoslaviji obično je obeležena jednostranošću, viktimizacijom i valorizacijom unutar grupe i/ili preteranim poricanjem zločina – čime podseća na propagandu korišćenu devedesetih godina kako bi se opravdalo nasilje počinjeno u to vreme. Osim toga, obeležavanja se često koriste za širenje nacionalističkih narativa i podsticanje animoziteta između nacija i etničkih grupa, što odstupa od svrhe obeležavanja, a to je dostojno sećanje i odavanje počasti žrtvama“

Viktimizacija bez šireg konteksta

U izveštaju se konstatuje da se u Srbiji takvo poricanje prepoznaje u konstantnom negiranju režima da se u Srebrenici ikada dogodio genocid, kao i u tome što ne postoji nikakvo zvanično državno obeležavanje žrtava tog genocida.

„Zapravo, jedine grupe koje zaista obeležavaju genocid u Srebrenici jesu lokalne nevladine organizacije“.

Što se tiče predstavnika države:

„Oni i dalje negiraju da se genocid uopšte dogodio, često dovodeći u pitanje zvaničan broj žrtava i/ili predstavljajući Srebrenicu kao zločin, ali odbijajući da koriste termin ‘genocid’ kada se govori o događajima iz jula 1995. godine“, ocenjuje autorka.

Smatra i da su narativi viktimizacije i valorizacije unutar grupe „posebno očigledni“ u obeležavanjima operacije „Oluja“ i početka NATO bombardovanja SRJ.

„U oba slučaja, uzroci koji sežu u dubinu – nasilje nad Hrvatima i Albancima – nikada se ne pominju, već se Srbi opet prikazuju kao žrtve nepravde i nasilja, izloženi nepravednom tretmanu predstavnika međunarodne zajednice i zemalja u regionu“, navodi se u izveštaju.

Obeležavanja operacije ‘Oluja’ u Srbiji, navodi autorka, „nabijena su emocijama“ i, iako koncipirana da obeleže žrtve, „često uključuju i znatnu instrumentalizaciju žrtava“.

„U Srbiji se taj događaj doživljava kao jedna od najvećih tragedija koje su zadesile srpski narod. Zvaničnici Srbije označavaju ‘Oluju’ kao jedan od najtežih zločina počinjenih nad Srbima (iako često instrumentalizuju žrtve) i kao najgori primer etničkog čišćenja srpskog naroda. Ipak, osnovni problem u vezi sa obeležavanjem ‘Oluje’ u Srbiji jeste to što često obuhvata reference na Drugi svetski rat, čime se produbljuju tenzije između Srba i Hrvata, uz malo iskrenog poštovanja prema žrtvama“, navodi se u izveštaju.

Što se tiče NATO bombardovanja 1999. godine, u izveštaju se konstatuje da su „ta obeležavanja u Srbiji uvek puna optužbi da je NATO učestvovao u agresiji čije su žrtve hiljade srpskih civila“.

Međutim, kako se navodi, „širi kontekst i pozadina NATO intervencije uvek su isključeni iz tih obeležavanja“.

„Oluju“ slave kao dan pobede, ne pominju srpske civilne žrtve

„Slika nije mnogo drugačija u susednoj Hrvatskoj“, konstatuje se u izveštaju, uz konstataciju da su usprotstavljeni i osporavani narativi o konfliktima i događajima posebno očigledni u obeležavanju „Oluje“

„S tačke gledišta Hrvatske, to je bila herojska pobeda Hrvatske vojske nad srpskim okupatorom. I gotovo 30 godina kasnije, taj događaj se obeležava u skladu s takvim razumevanjem“.

Operacija ‘Oluja’ se slavi kao Dan pobede, pri čemu se istrajava u poricanju zločina koje su počinile hrvatske snage.

“ Uprkos tome što su stručnjaci i predstavnici međunarodne zajednice umnogome saglasni u stavu da je ‘Oluja’ zapravo bila događaj etničkog čišćenja, zvanična vlast u Hrvatskoj i dalje slavi taj dan kao dan pobede, uz malo ili nimalo pomena civilnih žrtava ili činjenice da je oko 200.000 ljudi bilo prisiljeno da napusti svoje domove u avgustu 1995. godine.

Međutim, navodi se da su „neki koraci ka poboljšanju“ preduzeti uglavnom od strane lokalnih zvaničnika – kao što je gradonačelnik Zagreba – ili nevladinih organizacija.

„Na primer, takav razvoj se primećuje u obeležavanju ubistva porodice Zec – na kojem, od pre dve godine, kao govornik učestvuje i gradonačelnik Zagreba. Pored toga, sadašnji predsednik Vlade, Andrej Plenković, povremeno zauzima pomirljiv ton u govorima na obeležavanjima“.

Međutim, konstatuje autorka izveštaja, to ni izdaleka nije dovoljno da dovede do stvarne istine i pomirenja.

„Pri obeležavanjima operacija „Oluja“, „Bljesak“ i „Medački džep“ i dalje se ne pominju srpske civilne žrtve (osim u nekim od Plenkovićevih govora, poput onog održanog 2020); umesto toga, fokus je uglavnom na viktimizaciji i valorizaciji ponašanja hrvatskih snaga tokom devedesetih godina“.

„Isključivo fokusiranje na zločine nad Albancima“

Slična situacija je i u Prištini.

„Predstavnici Kosova takođe ne pominju nijednu srpsku žrtvu, već se isključivo fokusiraju na zločine počinjene nad kosovskim Albancima. Dakle, u sva tri slučaja – na Kosovu, u Srbiji i u Hrvatskoj – poricanje zločina, uz potpunu marginalizaciju patnje izvan grupe, i dalje traje“, navodi se u izveštaju.

Neshvatljiv nivo negiranja i ignorisanja događaja

S druge strane, u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, „svedočimo onome što bi se moglo nazvati ‘selektivna amnezija’“.

„Obeležavanja su retka i retko ih posećuju visoki državni zvaničnici (osim ponekog izuzetka, kao što je godišnjica potpisivanja Ohridskog okvirnog sporazuma u Severnoj Makedoniji), a uz to obe države u određenoj meri ili negiraju ili aktivno ignorišu svako učešće u ratu/oružanom sukobu“.

Neshvatljiv nivo negiranja i ignorisanja događaja koji su se odigrali u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori

Tri narativa i alternativne istorije o ratu u jednoj državi

Sa druge strane, u Bosni i Hercegovini, tri etničke grupe promovišu „sopstveni narativ o događajima iz devedesetih“.

„Nijedna zemlja bivše Jugoslavije nema toliko osporavanu politiku sećanja kao Bosna i Hercegovina. Tri strane još uvek nisu potpuno priznale zločine svojih snaga, iako se razlike javljaju među etničkim grupama i događajima… Nijedna od te tri grupe nije spremna da prizna zločine počinjene od strane njihovih snaga. Zapravo, komemoracije se mahom koriste kao platforme za promociju jednostranog razumevanja sukoba, uz snažnu marginalizaciju žrtava izvan grupe i potpuno zanemarivanje njihove patnje“.

Kao jedan od „najflagrantnijih primera negiranja“, u izveštaju se navodi „odbijanje Milorada Dodika da prizna genocid u Srebrenici, često uz veličanje tog događaja“.

U izveštaju se konstatuje da detaljnija poređenja istih događaja i njihovih obeležavanja u različitim državama bivše Jugoslavije „dodatno pokazuju koliko je bivša Jugoslavija daleko od pomirenja i adekvatno formulisane politike sećanja“.

„U stvari, takva detaljna analiza navodi na zaključak da u regionu postoje paralelne ‘alternativne’ istorije“.

Bitka na Košarama

U tom kontekstu u izveštaju se pominje Bitka na Košarama.

„U Srbiji, obeležavanje Bitke na Košarama dobilo je na značaju nakon dolaska na vlast Srpske napredne stranke (SNS) 2012. godine. To što u toj bici nije bilo civilnih žrtava čini taj događaj posebno prikladnim za promociju nacionalističkih narativa i prikazivanje Srbije kao žrtve nepravednog postupanja i poraza. S jedne strane, obeležavanja te bitke uvek uključuju narative i stilske figure herojstva – prikazujući srpske snage kao hrabre i mlade borce voljne da žrtvuju život za otadžbinu. Osim toga, reference na nepravedan poraz Srbije (obično povezane sa ulogom međunarodne zajednice) veoma su istaknute, uz opšti narativ da je Srbima uskraćena prilika da dolično proslave svoju istorijsku pobedu“.

Sa druge strane, kada je reč o Prištini, „obeležavanje te bitke i dalje je veoma istaknut događaj koji se uklapa u opšti narativ kosovske politike sećanja na događaje
iz devedesetih – pri čemu je ta bitka prikazana kao jedna od najznačajnijih i najslavnijih bitaka OVK“.

„Bitka na Košarama predstavlja se i obeležava kao presudna u dugogodišnjoj borbi Kosova za slobodu od Srbije, a njen značaj i važnost stalno se ističu u komemorativnim govorima“.

Za razliku od Srbije, obeležavanja na Kosovu koriste se i za slavljenje međunarodne zajednice i izražavanje zahvalnosti političarima iz sveta za podršku Kosovu, pri čemu se, u poređenju s drugima, često ističe uloga NATO-a.

„U stvari, 2023. godine, premijer Kurti je otvoreno zahvalio NATO-u, tvrdeći da se pobeda u toj bici može pripisati NATO-u. Zbog potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kojim je utvrđeno da se trupe SRJ moraju povući sa Kosova, taj događaj se slavi kao velika i važna pobeda na Kosovu“, navodi se u izveštaju.

Razlike u obeležavanju ovih događaja samo dodatno pokazuju koliko je region udaljen od jedinstvenog stava o događajima koji su se odigrali tokom nasilnog raspada SFRJ

Nevladini sektor „jedina svetla tačka“

Na kraju izveštaja REKOM-a konstatuje se da je politika sećanja i dalje veoma podložna sporenju širom bivše Jugoslavije, pri čemu sve bivše jugoslovenske republike „pate od iste boljke – jednostranog prikazivanja nasilnog raspada SFRJ“.

„Jedina svetla tačka, koja daje nadu da će se jednog dana stvari možda promeniti nabolje, jesu nevladine organizacije, koje i dalje imaju ključnu ulogu u ispravljanju jednostranosti sadašnjih obeležavanja. U svim zemljama bivše Jugoslavije, njihova uloga u komemoracijama je vidljiva. U nekim slučajevima, to su jedini akteri koji organizuju obeležavanja – primer za to je obeležavanje Srebrenice u Srbiji. U drugim slučajevima, imaju važnu ulogu u zahtevima da obeležavanja budu inkluzivnija. Njihov posvećen i predan rad i dalje je jedina nada i potencijal za promene – što više uticaja i značaja steknu, to je verovatnije da će njihove glasove čuti relevantni adresati. Međutim, u svim zemljama bivše Jugoslavije, nevladin sektor još nije stekao značaj koji bi mogao dovesti do promene u komemorativnoj politici ili odlučivanju uopšte“, zaključuje se.