Piše: Dragutin Nenezić

Ovaj tekst pišem kao neko ko zastupa časnu kolašinsku porodicu Jakšić u postupku eksproprijacije, ako se to pravom uređenim postupkom uopšte i može zvati, s namerom da ovaj tekst za promenu bude kratak, jasan, više epski nego lirski, i pre svega pravnički koncizan.

Od mog prethodnog izjašnjavanja za KoSSev, saznao sam obe stvari koje tad nisam znao – video sam celokupnu odluku (koja zapravo nije potpuna, ali o tome kasnije), i saznao sam da o slučaju u kom učestvujem apelacioni sud još nije presudio – za razliku od kolege Vlajića, čiji klijenti imaju pravosnažne presude u svoju korist.

Dakle, šta se desilo: kosovska vlada je donela konačnu odluku kojom ekspropriše parcele samo onih lica koja je nisu tužila, i na sudu tu vladu pobedila (iako možda ne i pravosnažno), a u cilju izgradnje baza koje su već svakako izgrađene i pre nego je ta odluka doneta. Moji klijenti nisu obuhvaćeni tom odlukom, ali tim pre moram da se oglasim ovim putem, pa ko ima uši neka čuje.

Konačna odluka o eksproprijaciji je bremenita nedostacima, a ovde bih istakao sledeće:

• Sudskim presudama je oborena preliminarna odluka o eksproprijaciji. To znači da je kosovska vlada trebalo da donese novu preliminarnu odluku (jer je stara oborena), a umesto toga je doneta konačna odluka. Dakle, kosovska vlada je pogrešila u sprovođenju postupka;
• Dodatno, konačna odluka obuhvata samo lica koja nisu tužila kosovsku vladu, što nema nikakvog smisla. Kad se odluka obori na sudu, ona se obara u potpunosti, bez obzira ko je tužio. Dakle, kosovska vlada je svojom odlukom faktički suzila dejstvo presude, ili, šire gledano, ne poštuje odluku suda;
• Opet, ako se već bavimo tužbama, valja sačekati pravosnažne presude, što nije bio slučaj – bar ne za Jakšiće. Drugačije, postoji rizik da, primera radi, apelacija presudi u korist kosovske vlade, čime bi zemlja neuspešnih tužilaca, po principu po kom funkcioniše kosovska vlada, mogla da bude predmet konačne odluke. U tom smislu, kosovska vlada deluje sama protiv svog interesa;
• Odluka ne sadrži nikakve informacije o naknadi za eksproprijaciju, ali o tome se već izjasnio kolega Vlajić. To je svakako značajan procesni nedostatak, usled koga je konačna odluka pravno neodrživa;
• Odluka i dalje insistira na nekakvim infrastrukturnim projektima, iako je belodano da se radi o bazi (koja je već tu), i iako su naknadno pokušali da izmene zakon tako da se izgradnja baze eksplicitno prepoznaje kao dozvoljen cilj eksproprijacije, ali je to već druga tema.

Drugim rečima, da je kosovska vlast želela da poštuje sopstvene zakone, trebalo je da, za početak, ne donese nikakvu odluku, već ukloni baze. Ako bi posle toga želela da ih postavi, trebalo je da sprovede iz početka postupak konsultacija, pa donese novu preliminarnu odluku, sa istinskim obrazloženjem. I to sve nezavisno od toga na čijoj zemlji bi te baze bile, ali da ne komplikujem… Tek tada bi moglo da se priča o vladavini prava.

Kosovska vlast je uradila sve suprotno, i time pokazala da je nije briga za sopstvene zakone, već samo za osvetu prema Srbima, iz jednog od milion razloga, koji svi zalaze u domen političke (i ne samo takve) patologije. Tu vladavine prava nema, već caruje samo gola sila i glupost. Pritom, naizgled su takvim postupanjem onemogućili onaj deo Srba koji su im se aktivno suprotstavio da ih (opet) tuže, jer su njihove parcele izostavili iz konačne odluke. Ali da li je zaista tako?

Nije!

Ovim su kosovske vlasti napravile još jednu u nizu svojih brljotina, jer sad eksproprisano zemljište, za svrhe ovog teksta, liči na šahovsku tablu – negde jeste eksproprisano konačnom odlukom, negde nije zbog tužbi. Time je eksproprijacija zamenjena uzurpacijom, i svakako se takva uzurpacija može napadati sudskim putem. Dakle, namera kosovskih vlasti da nas onemoguće da im se suprotstavimo je u startu propala.

Što se tiče mojih klijenata i mene, mi svakako čekamo odluku apelacije. Ukoliko ta odluka bude u našu korist, mi ćemo se ponašati u skladu sa dejstvom presude – njom se obara preliminarna odluka u celosti, te samim tim ni konačna odluka, figurativno rečeno, nema na čemu da stoji. Zbog toga ćemo, pored sporvođenja postupka za izvršenje presude, podneti i krivične prijave protiv svih uključenih u ovu brljotinu, i iskoristiti sva druga raspoloživa pravna sredstva, pa i samopomoć, kako bi se predmetna ilegalna baza uklonila.

Prema mom mišljenju, i oni koji nisu imali tu sreću da tuže, ili da sud njihovu tužbu uvaži, uvek mogu da se obrate Ustavnom sudu (mada iz mog iskustva sa žalbom oko zabrane dinara, on možda nešto preduzme tek kad neka kometa zbriše svu eksproprisanu zemlju, ili čak ni tad – budući da se u postupku, koji bi po njegovom matičnom ustavu trebalo da bude hitan, nije oglasio o zabrani dinara ni kad je dinar suštinski nestao). Mogu takođe da se obrate i ombudsmanu, ako imaju višak vremena. I u jednom i u drugom sam rad da im pomognem, a mene je bar lako kontaktirati. Ako se već igramo vladavine prava, da se igramo do samog kraja.