Vidovdan: Državni i institucionalni kontinuitet obeležavanja

Vidovdan: Državni i institucionalni kontinuitet obeležavanja - pogled na Gazimestan i dolazak građana na obeležavanje 550 godišnjice Kosovskog boja 1939 godine (Foto: MK fond)
Vidovdan: Državni i institucionalni kontinuitet obeležavanja - pogled na Gazimestan i dolazak građana na obeležavanje 550 godišnjice Kosovskog boja 1939 godine (Foto: MK fond)

Da bez dileme možemo govoriti o državnom i institucionalnom kontinuitetu obeležavanja Vidovdana ukazuju činjenice. Kada hronološki poređamo obeležavanja njegovih ključnih godišnjica, bilo kakva dilema odmah nestaje, piše za Kim radio politikolog Stefan Filipović.

Gotovo svaka generacija Srba je imala svoj Vidovdan. Verujem da Vidovdan nije samo naš najveći nacionalni dan od kad se pamtimo (naravno da se nećemo složiti oko toga od kad se pamtimo), već je i jedan od jako retkih datuma oko kojeg smo saglasni. Vidovdan je istorijska i moralna datost našeg naroda, to je uvek lepa prilika da se vidi kakav je ko i koje vrednosti baštini, a državni i institucionalni kontinuitet njegovog obeležavanja – činjenica.

Svaki naš Vidovdan je satkan od naše slobodne volje i ličnog izbora, hoćemo li ili nećemo, s kim ćemo i protiv koga ćemo, stvari su tu poprilično jednostavne. Lazar i Miloš nisu imali nikakvu dilemu i zato su upamćeni za večnost u našem narodu. Dok god se budemo pamtili, oko toga nema potrebe da se delimo. Dan od kad se više nećemo pamtiti – ne znamo kad će doći. Ako je nešto doprinelo da i dalje postojimo kao narod, da se pamtimo i da znamo ko smo i šta smo, to je Vidovdan. Taj dan nam ne dozvoljava da ne vidimo onu istinu koju su videli Lazar, Miloš i mnogo hiljada junaka sa njima i uz njih. Lazar je znao zašto, a Miloš je znao kako.

Beg od sebe i suštine

Ali, šta i koliko mi zaista znamo? Godinama unazad različiti društveni, pa i politički radnici se osvrću na to šta se dešavalo 28. juna zadnjih 30 godina i ko nam je, šta i zašto počinio i svesno napakostio, upravo na taj dan ili šta se to sudbonosno ponovo desilo na taj datum. Često se zaključuje da je simbolika Vidovdana i značaj koji on ima za naš narod neiscrpivi izvor motivacije za sve one koji nam ne žele dobro i žele da te svoje loše namere materijalizuju baš na Vidovdan. To počesto jeste (bio) slučaj, ali to nije naša tema, već njihova. To nisu naši izbori, već njihovi.

Pogrešno se opterećujući takvim istorijskim detaljima, za koje se lako možemo složiti da nisu slučajni, pokrećemo polemike i izazivamo dileme koje nas zasigurno udaljavaju od suštine Vidovdana. Veličina te greške se ogleda u činjenici da, udaljavajući se od suštine Vidovdana, mi na taj način bežimo od sebe, od svoje suštinske i unutrašnje biti. Da se to ne bi desilo, treba da učinimo sve što je u našoj moći da prestanemo da pogrešno baštinimo vidovdansko nasleđe. To se može učiniti fokusiranjem na činjenice i odgovorno tumačenje istorijskih izvora, bilo da se radi o pripadnicima našeg ili nekog drugog naroda. Ukoliko tako ne postupamo, mi direktno stvaramo prostor za zloupotrebe i manipulacije onih koji nam ne misle dobro.

Činjenice koje niko ne može da dovede u pitanje

Istorijski revizionizam vođen revanšizmom u formi političke instrumentalizacije i zloupotrebe je sveopšte prisutan u ovom delu sveta i ima za cilj preoblikovanje temeljnih vrednosti, istorijskih i duhovnih vertikala koje čine okosnicu našeg nacionalnog identiteta i kulture. Jasno je da se ovakvim pokušajima možemo odupreti samo činjenicama koje niko ne može da dovede u pitanje. Uzmimo za primer često u javnom diskursu spominjano obeležavanje 600. godišnjice Vidovdana 1989. godine na Gazimestanu i želje revizionista iz redova različitih interesnih grupa da to predstave kao prvu veliku i jedinu proslavu Vidovdana – da bi sva današnja obeležavanja, i sve naše Vidovdane vezali samo za 1989. godinu. Mirne duše možemo reći da to nije istorijski tačno.

Glavna bina na Gazimestanu 1939 – patrijarh Gavrilo Dožić i generali braća Nedići (Foto: MK fond)
Glavna bina na Gazimestanu 1939 – patrijarh Gavrilo Dožić i generali braća Nedići (Foto: MK fond)

Državno, protokolarno obeležavanje Vidovdana ima mnogo duži istorijski kontinuitet. Prvi put u novovekovnoj istoriji Srbije zvanično, institucionalno i protokolarno obeležavanje Vidovdana organizovano je 1889. godine u Kruševcu. Iza čitave organizacije stajao je kralj Milan Obrenović, koji je ovaj momenat iskoristio i za miropomazanje sina mu i prestolonaslednika Aleksandra Obrenovića. Ovom događaju i dan danas svedoči spomenik Kosovskim junacima u centru Kruševca, kojem je tada postavljen kamen temeljac.

Ovo ističem bez želje da negiram 28. jun 1989. godine i reke ljudi koje su se slile na Gazimestan, otkrivajući tada čitavoj Jugoslaviji i Evropi da mi ipak znamo ko smo. Obeležavanje 600. godišnjice Kosovskog boja na Gazimestanu 1989. godine bilo je, pored svih političkih konotacija oko kojih može i mora biti razgovora, izraz duha jednog vremena – ne samo u Jugoslaviji već i šire, u Evropi koja se nepovratno menjala neumitnim padom „gvozdene zavese“ u njenom istočnom delu.

Četiri spomenika kosovskim junacima na Gazimestanu

Kada govorimo o odnosu socijalističke Jugoslavije prema Vidovdanu, činjenica je da od 1940. do 1989. godine nije bilo nikakvih zvaničnih i državnih obeležavanja i protokola povodom Vidovdana. Međutim, treba istaći da je spomenik Kosovskim junacima na Gazimestanu, onakav kakvim ga danas poznajemo, izgrađen upravo u vreme socijalističke Jugoslavije – tadašnje FNRJ (Federativne Narodne Republike Jugoslavije). Spomenik je 1953. godine podigao Republički zavod za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture Narodne Republike Srbije iz Beograda. Izgrađen je po projektu čuvenog arhitekte Aleksandra Deroka. Današnji spomenik na Gazimestanu (Junak mestu) je u istorijskom kontinuitetu četvrti spomenik.

Spomen ploča na spomeniku Kosovskim junacima 1939 (Foto: MK fond)
Spomen ploča na spomeniku Kosovskim junacima 1939 (Foto: MK fond)

Prvi spomenik je podigao srpski despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara Hrebeljanovića. U pitanju je bio kameni stub koji je postavio nakon bitke kod Angore 1402. godine (današnje Ankare, Turska). Za drugi spomenik nije jasno ko ga je i kada podigao, a treći spomenik kosovskim junacima na Gazimestanu podigli su građani Prištine i komanda Kosovske divizijske oblasti 1924. godine. Taj beleg je srušen u prvim danima nacističke okupacije. Na spomeniku, poznatijem kao piramida, bila je postavljena spomen ploča na kojoj je pisalo:

„Junacima palim za krst časni slobodu i pravo svoga naroda, 1389-1912.

Zahvalni potomci, građani i vojnici grada Prištine, 1924“.

Državni i institucionalni kontinuitet obeležavanja Vidovdana – hronologija

Kraljevina Srbija je 1889. obeležila 500. godina od Kosovskog boja, Kraljevina Jugoslavija je 1939. godine obeležila 550. godina a SFR Jugoslavija je 1989. godine obeležila 600. godišnjicu Vidovdana. Kao što možemo videti, nezavisno od epohe, karaktera i ideologije političke vlasti, dinastije, državnog uređenja, Vidovdan se obeležava državnim ceremonijama velikog obima.

Onome ko želi da zna više o prvom i najvećem državnom obeležavanju Vidovdana kako bi o tome govorio, treba mu, mnogo pre nego na 1989, svakako ukazati na 550. godišnjicu Kosovskog boja na Gazimestanu. Tada je uz državni protokol održan i moleban koji je služio Patrijarh srpski Gavrilo Dožić (potonji zatočenik nacističkog logora Dahau) sa Sinodom SPC uz prisustvo dela državnog vrha i preko 80.000 građana iz čitave Jugoslavije.

Pokroviteljstvo nad organizacionim odborom je imao tadašnji namesnik maloletnog kralja Petra II Karađorđevića, knez Pavle Karađorđević, a predsednik organizacionog odbora je bio učitelj i znameniti nacionalni radnik sa Kosova Mihajlo Kijametović, jedan od inicijatora podizanja spomenika na Gazimestanu i boraca za jačanje vidovdanskog kulta. Državni kontinuitet obeležavanja Vidovdana se ogleda i u činjenici da je Vidovdan 1989. godine bio gotovo identičan Vidovdanu iz 1939. godine, jer se lako može zaključiti da je organizacioni odbor Izvršnog veća SR Srbije umnogome „prepisivao“ od Kijametovića.

Vidovdani slični, učesnici različiti

Međutim, postoje i jasne razlike. Prva i apsolutna razlika je izostanak vojne parade i konjičkih igara 1989. godine, jer je 1939. godine na Gazimestanu nakon protokola, molebana i govora, održana i vojna parade vojske Kraljevine Jugoslavije i to na visokom nivou. U ešalonima su, jedan za drugim, Gazimestanom paradirali konjički, pešadijski, artiljerijski pukovi sa sve topovima i haubicama, među njima i 7. konjički puk „Miloš Obilić“ iz Prištine. Za sam kraj parade, vazdušni prostor iznad Gazimestana preletalo je ratno vazduhoplovstvo Vojske Kraljevine Jugoslavije, a vojni avioni su poleteli sa aerodroma u Skoplju. Čitav događaj je završen velikim konjičkim igrama i trkama, što je tada bila uobičajena praksa na sličnim manifestacijama u Evropi.

Druga razlika je u ličnostima koje su držale govor – 1939. godine skupu se obratio ministar vojske i mornarice armijski general Milutin Nedić, a 1989. godine je nivo bio znatno viši, pa je na Gazimestanu govor održao predsednik predsedništva SR Srbije Slobodan Milošević.

Interesantna je činjenica da je za potrebe obeležavanja 550. godišnjice snimljen i film igrano-dokumentarnog karaktera koji se danas čuva u Jugoslovenskoj kinoteci, a dostupan je (u celini i delovima) i na globalnoj računarskoj mreži. Kao omaž našem velikom reditelju Zdravku Šotri, inače rođenom na Kosovu (u Suvom Dolu kraj Lipljana), pomenuću i sopstveno zapažanje – sve ukazuje na činjenicu da je veliki Šotra mnoge motive za igrani film „Kosovski boj“ snimljen 1989. godine, baš povodom obeležavanja 600. godišnjice video upravo u ovom, prvobitnom, filmu o Kosovskom boju iz 1939. godine.

Međutim, iako svi naši Vidovdani liče jedan na drugi, svi njegovi vinovnici i govornici su na svoj način posebni i različiti.