Pomaže Bog dragi moji Kosovci, jer nama samo Bog ovde može da pomogne, mada – možda ni on vise ne želi.

Samohrana sam majka, dva maloletna deteta, raseljeno lice, kažu raseljno, ne izbeglica, možda me nekada i vrate u Srbicu, ko zna.

Godinama živim u Zvečanu, volim Zvečan, lep je gradić, ima dušu. Volim ga i želim da ostanem u njemu zauvek – da gledam zastavu i da se divim zvečanskim brdima, ali…

Godinama nema niko „sluha“ za moje probleme, za moju decu i za mene stana nema, iako pojedini nisu kročili u iste i po deset godina.

Za nas koji želimo da ostanemo stana nema. Nema za nas ni dobrih plata, ni lagodnog života, ni olakšavanja ovih mučnih okolnosti.

Kome da se obratim, koga da pitam da mi pomogne? Kome da kažem da imam najboljeg učenika i najprosperitetnijeg sportistu u kuci? Nikome. Jer niko ne želi da čuje!

Možda je vreme, da se spakujemo, možda je vreme da odemo odavde, možda je to „nekome“ cilj, i možda nas neko bude više cenio i dao nam parče neba koji ovde da dobijemo nismo mogli.

I, da.. DRŽAVO, hvala i sram te bilo!

S’ poštovanjem, jedna tužna Kosovka, Tamara Čolaković