Piše: Darko Dimitrijević
Ka Beogradu smo krenuli rano ujutru. Već na prilazima gradu kolone vozila kretale su se u istom smeru. Stajemo na jednoj pumpi – euforija, osmesi, pištaljke i vuvuzele. Ljudi uzvikuju: „Pumpaj, pumpaj!“
Automobil parkiramo kod Ustaničke ulice i pokušavamo da nađemo prevoz do centra, ali nije nas iznenadilo što je gradski prevoz tog dana faktički ukinut. Pratimo ljude koji se peške kreću ka centru, ogrnute zastavama i obeležjima protesta.
Bližimo se Bulevaru kralja Aleksandra. Već u 9 ujutru čuje se snažna buka i uzvici: „Pumpaj!“
Kod Vukovog spomenika okupljaju se studenti, donoseći pozitivnu energiju. U parku Ćirila i Metodija grupa mladih uzvikuje i trubi u vuvuzele, beležeći trenutak mobilnim telefonima. Prilazi nam poznanik s Bogoslovskog fakulteta i kaže da ide ka Autokomandi da se pridruži kolegama koji blokiraju kružni tok.
Svi pešače, prelaze kilometre, niko ne odustaje…
Ispred Arhitektonskog fakulteta studenti su napravili statuu Beogradskog pobednika identičnu onoj na Kalemegdanu i nose je kroz masu. U Tašmajdanskom parku velika grupa roditelja postavlja stolove s hranom, vodom i potrepštinama za učesnike protesta.
Bližimo se platou ispred Skupštine. Skoro je podne, umorni od pešačenja pravimo predah uz kafu.
Nakon sat vremena odlučujemo da obiđemo uži centar i fotografišemo. Bulevar je krcat – od Tašmajdanskog parka do raskrsnice s Kneza Miloša i Takovskom. Studenti redari zadržavaju masu, kontrolišu kretanje i traže press legitimacije. Zvuk bajkera, motora, vuvuzela i pištaljki prelama se nad Beogradom. Na raskrsnici se otvara nadrealan prizor – hiljade bajkera i zemljoradnika u kolonama motora i traktora s istaknutim zastavama.
Odjekuje: „Pumpaj!“
Sa Terazija reka ljudi se sliva ka Slaviji i Trgu Republike. Studenti su organizovali protest u zone koje besprekorno funkcionišu. U više od 20 godina novinarskog iskustva, nisam prisustvovao većem i bolje organizovanom skupu.
Na Trgu republike – nepregledna masa. Na Slaviji – isto. Srećemo kolegu sa RTS-a, koji je pratio većinu velikih skupova uključujući i onaj na Gazimestanu. On procenjuje da je u protestima više od 300.000 ljudi tri sata pre zvaničnog početka.
Ispred Predsedništva traktorski bedem sprečava prolazak u Pionirski park. Iza traktora policija u opremi za razbijanje demonstracija, maskirani ljudi s kapuljačama i medicinskim maskama. Kamere beleže smrknuta lica.
Dolazimo do Slavije, gde sa brdašceta posmatramo veličanstven prizor – nepregledna masa ljudi proteže se iz Nemanjine, s Terazija, iz Beogradske, Mekenzijeve i Bulevara oslobođenja.
Kolege s platoa ispred Skupštine javljaju da studenti pozivaju sve da se okupe na Slaviji. Smenjuju se govornici, nastupi, atmosfera je veličanstvena. Buka protesta deluje kao da odjekuje do najudaljenijih delova Beograda.
Studentkinja započinje govor:
„Draga moja zemljo, studenti, srednjoškolci, radnici, slobodni građani Srbije, dobar vam dan! Danas stojimo zajedno, postojano, uprkos pritiscima i nasilju. Ovde smo, jer nećemo dozvoliti da korupcija ugrožava živote. Ovde smo jer štitimo jedni druge, jer nećemo dozvoliti da nas gaze, tuku, lažu i vređaju! Ovde smo, jer Srbija pripada svima, a ne samo onima na vlasti!“
Glas naroda koji se budi
Tišinu posvećenu žrtvama tragedije, trenutak kada je masa ćutala u znak poštovanja, prekinuo je zvučni udar. Mnogi su kasnije tvrdili da je korišćen tzv. zvučni top – oružje koje stvara snažan akustični pritisak. Sa naše pozicije na uzvišenju, posmatrali smo talase panike koji su se širili među okupljenima. Ljudi su zbunjeno gledali oko sebe, ne shvatajući šta ih je snašlo.
Kada su stigle informacije da je zvučni top zaista upotrebljen, misli su mi se kovitlale – kakva je to vlast spremna da ovakvim oružjem udari na sopstveni narod? Šta bi se desilo da je došlo do stampeda? Koliko bi bilo povređenih i stradalih? Ako je ovo bio čin vlasti, onda je to čin represije. Ako nije – onda je teroristički akt na najvećem skupu u istoriji Srbije.
Neredi su kulminirali u Pionirskom parku, gde su poletele kamenice, a studenti su odlučili da prekinu skup. Simbolično su skinuli svoje fluorescentne prsluke, poručujući da je protest završen.
Kasno uveče za Goraždevac se vraćamo umorni i puni utisaka o tome kako su studenti uspeli da jednom društvu koje je tonulo u svet beskičmenih operiše kičmu, slike stotine hiljada ljudi koji stoje dostojanstveni i uspravni, bez straha.
Naporan dan je za nama a naporan put na povratku kući pod utiskom koji ostaje – da li je ovo kraj, ili samo početak nečeg mnogo većeg?
