Ljiljana Perović iz Zubinog Potoka se već 18 godina bavi humanitarni radom, a njena mreža uključuje do 40 složnih humanitaraca i hiljadu korisnika. Pomažu najsiromašnije i najbolesnije građane srpske nacionalnosti i romske porodice širom Kosova.
A brojke ljudi takvog tipa se ne smanjuju, naprotiv, Ljiljana ima pune ruke posla:
„Ima mnogo porodica koje nemaju, koje žive u teškim uslovima. Bore se za lekove i hranu, krov nad glavom“.
Gotovo da nema dela Kosova u kojem žive Srbi ili Romi, a da Složni humanitarci nisu uskočili.
„U svakom delu, svakom mestu, postoje bar pet porodica koje baš teško žive. Šta znači delić? Jesu tu, ali ne mogu da opišem kako deluju jezivo uslovi u kojima oni žive. A ono što najteže pada je kad su bolesni i kada stanu jer smatraju da nema izlaza. Ali, izlaza ima, nedostaje samo novca i njih niko ne vidi. Mnogim ljudima nedostaje sistemska pomoć, bolnica ih otpusti i ostanu bez izlečenja. Misle da nema izlaza“.
Tada se složni humanitarci aktiviraju. Novac se sakuplja kroz bazare, ili kroz događaje u kojima se aktiviraju građani.
Sličan je rad i kod Fitore Hadžihasani iz Peći, iako je to organizacija kojom se pružaju usluge deci i osobama obolelim od mentalnih bolesti, sa autizmom, Daunovim sindromom itd. Mnogima od njih – njena je organizacija jedina adresa.
Svakog dana pružaju usluge za 30 takvih osoba, a nekada je ta brojka iznosila i do 200.
„Oni često ne idu na redovnu nastavu zbog prirode bolesti, pa im je ova organizacija poslednja adresa. U toku dana sa njima radimo i osposobljavamo ih za život, da sebi nauče da skuvaju kafu, da spreme da jedu, da odu da kupe sebi hleb. To je najvažniji cilj za nas i pružamo priliku da pružimo pomoć porodicama ovih korisnika na svaki način“.
To može da bude sređivanje potrebne dokumentacije, ili da se prikupi pomoć iz inostranstva.
Takođe, ima bolesnih ljudi koji su u finansijski situiranim porodicama, ali i siromašnih. Kod siromašnijih se organizacija Hadžihasanijeve fokusira i na prikupljanje pomoći.
Da li probleme kojima se one bave – prepoznaju institucije i u kojoj meri?
Problem kojim se bavi Hadžihasani prepoznaju centralne institucije od 2016. godine, kazala je, od kada se može računati na podršku resornih ministarstava – ukoliko su organizacije licencirane, kakva njena jeste.
Međutim, uz svu tu podršku, kao i podršku lokalne samouprave, svedoči da pomoć ne može da premaši više od 40% ukupnog budžeta koji im je na godišnjem nivou potreban za funkcionisanje.
Ostatak novca moraju da obezbede apliciranjem za grantove kod različitih donatora.
Perović se nadovezuje sa svojim iskustvom, a to je da za bezmalo dve decenije rada, nije iskusila bilo kakvu institucionalnu podršku, osim dobre volje i donacija samih građana koji se solidarišu. Složni humanitarci su u pravom smislu reči volonterska grupa, jer oni nisu još uvek registrovani ni u jednom sistemu.
Tim pre, borba za obezbeđivanje pomoći je velika, posebno zato što se u životu Srba na Kosovu prepliću dva sistema.
„To je mnogo težak zvuk, velika borba. Ukoliko akciju pokrenu ljudi koji su tamo u Srbiji, jave se naše drugarice i drugovi koji hoće da pomognu. A to je dosta komplikovano. Na nekoj lokaciji, u crkvi, manastiru, ili negde gde se organizuje neka od mojih drugarica prvo se to sakupi, pa se kolima donese do Brnjaka“.
A od Brnjaka?
„Idemo mrvu po mrvu. Ako je to džak brašna, paket šećera, ulja, to ne možemo u jedan automobil, ili jednim potezom, već se puno mučimo“. Kaže, da sa takvom organizacijom dopremanja humanitarne pomoći su imali često probleme.
„Dešava nam se da nam na prelazu otvore džak brašna i da se on prospe u gepeku. Dešava nam se da nas vrate nazad pa nas vrate, pa sutradan pokušamo zato što nemamo nikakav papir, niti je dozvoljeno da nam pomoć bude u torbama bez računa. Iako je to par flaša ulja, sredstava za higijenu šećera, ma i polovna garderoba, to isto ne može da prođe lako“, objašnjava.
Perović naglašava da nije uspela da prebacivanje ovakve robe uredi kao legalnu humanitarnu pošiljku, koju bi mogla lako da unese na Kosovo.
„Odlazila sam u policijsku stanicu, pitala, molila, čak i pitala kome da se obratim, posebno kada se radi o polovnoj garderobi. Smatrala sam da imam pravo da to prenesem i da to može, ali nisam uspevala. Na primer, u policijskoj stanici mi kažu da oni sa tim nema ništa već da odem i obratim se nekom drugom jer oni nisu nadležni“.
„To su tri paketa ulja, desetak kilograma soli, brašna, usput gledamo da odnesemo i vrećice praška, nije to nešto komplikovano, da je reče da preko granice ne prave problem. Ali je naš problem da umesto da odemo i odnesemo odjednom, mi idemo po deset puta jer se plašimo da to ne oduzmu. A i za ljude koji su nam sve to poklonili, potrebno je da slikamo svaki deo pomoći koji uručimo. Ako je to litra ulja, to treba da se prikaže“.
Hadžihasani objašnjava da korisnici ovakve pomoći ne znaju ništa o tome da li donator ima ili nema, već očekuju pomoć od njih.
„Hoće aktivnosti, hoće higijenu i sve što očekuju od nas. I radili smo bez plate šest meseci, nekad četiri, nekad dva“.
Navodi da je to posebno ranije bio izražen problem. Bilo je to vreme kada je ona morala da kuca na vrata i traži pomoć za druge ljude. Situacija se sada promenila, i za Hadžihasani je posebno značajno to što darodavci sami dolaze kod nje. Za velikodušnost posebno pohvaljuje dijasporu, odnosno Pećance koji žive i rade u inostranstvu. Posebno one koji su u Londonu i Sjedinjenim Državama, a tu posebno udruženje „Shoqata e Peja“.
„I oni svake, godine, kada dolaze kod svojih porodica, prvo dođu kod mene – ‘Šta ti treba za ovu godinu?’. Na primer, jedna organizacija pokrije sa ogrevom, druga sa 30 velikih paketa hrane, ponekad daju i novac i to je velika pomoć za nas. Hoću da potenciram da su ljudi posebno raspolućeni da pomognu, i hoću svima da se zahvalim“.
Posebno je istakla pomoć i Goraždevčana njenoj organizaciji.
„Dakle, iz srpske zajednice stigla je donacija u hrani – ribi i jajima, jabukama, ajvaru, pinđuru, turšiji, ne znam šta još. Svima se zahvaljujem jer svi su videli da se ovde prikuplja pomoć i da se ona i koristi. Sve što stigne šaljemo dalje, čak i ako je to kilogram jabuka“.
Ukazuje na to da čuje komentare kako ljudi pomažu zato da bi se samo-reklamirali, što odlučno odbacuje:
„Ne, ja to želim da istaknem, ne traže oni. Jer ako je neko imao mogućnost da mi pokloni kilogram jabuka, kada drugi vidi, možda i on ima mogućnost da pomogne i donese kruške“.
„To je grupna sreća, kada nešto učinimo i uradimo, pa prođe dan-dva, shvatimo da ne možemo da na tome ne možemo da se zaustavimo. Već onda jurišamo dalje, apelujemo, vama prenesemo na primer, vi ćete preneti dalje vašoj prijatlejici, pa opt dalje i tako se ljudi uključuju u lanac i postižemo nekako. A ja mislim da Gospod Bog pomaže i dovodi nam dobre ljude“, naglašava Perović.
„Sreća je za nas, za one koji daju, kada to čine iz srca a imaju mogućnosti, a najveća sreća je za korisnike naše pomoći“, dodaje Hadžihasani.
Tuga golema
Većinski srpske sredine su deo socijalne karte Srbije, kao i Kosova. Srbija, kao najveći poslodavac i donator za Srbe sa Kosova se hvali upravo ovom pomoći, no Perović kaže:
„Ne ulazeći i ono šta i kako rade institucije, mogu da kažem da ono što moj tim i ja zatičemo na terenu je tuga golema“.
Složni humanitarci pomažu redovno oko 50 porodica, oko 20 slabih i nemoćnih lica.
„Oni čekaju samo na nas, oni vide samo našu hranu i našu higijenu i tako se raduju nama kada dolazuimo, a plaču kad odlazimo i kažu nam – ne zaboravite nas, dođite nam opet„.
Ne znam šta ko radi, ali tih 50-ak porodica bez nas ne mogu
„Dve su porodice u Velikoj Hoči, u selima Bosce, Donje Močare u Kosovskoj Kamenici, u Vitakovu na Severu Kosova, imamo baku i sina koji su bolesni. U Zubinom Potoku imamo 15 porodica koje obilazimo na svakih 15 dana. Kako znamo i umemo, hranu moramo da nabavimo pa bar neka bude i od nas članova. Mi naravno učestvujemo u svemu tome, plaćamo taksi sami“.
Sve do procesa preregistracije automobila pre dve godine, Perović svedoči da su plaćali i po 70 evra kako bi otišli do ljudi koje obilaze u Kosovskoj Kamenici, ili do Novog Brda.
Nailaze na potresne prizore. A trenutno?
„Baka koja živi u podrumu. Kuća koja samo što se nije srušila, živi u dimu, može da se uguši. Pokušavamo da joj nabavimo šporet, krevet, i sada na primer, vi hoćete da donirate svoj krevet, a mi da ga prenesemo. Verovali ili ne, mi to uradimo preko krovnog gepeka i do odredišta. Bakica u selu Vitakovu nema kupatilo, ne vidi na jedno oko, ona čeka na nas. Ko god nam se požalio, poklonimo im nešto“.
Navela je primer samohranog oca iz Brestovika, kojem su složni humanitarci uspeli da pomognu da se prikupi novac i da se njegovo dete pošalje u Tursku na lečenje.
Opseg korisnika Složnih humanitaraca trenutno ide i do 1,000, kada Perović preračuna da doniraju i lekove i naglašava da je pomoć u lekovima trenutno vrlo važna za Srbe na Kosovu.
Tako su u izbegličkom romskom dečaku obezbedili pregled i kupili naočare. „Hvala tetama i čikama za naočare. Sad ću bolje da vidim i pišem. Hvala puno – Fabijan“, jedna je od poruka koje Perović pažljivo čuva.
Iako naglašava da nisu do sada pomagali Albancima, Perović naglašava da ih se ne tiče nacionalnost kada ljudi traže pomoć, i da je razlog za to što im se do sada nisu obraćali za pomoć iz ove zajednice.
Za razliku od nje, Hadžihasani sa srpskom zajednicom sarađuje još od 2001. godine. A u prvim godinama bilo je teško da se radi u višenacionalnim inicijativama. Priseća se svog korisnika, sada pokojnog iz Goraždevca, kada je bilo teško da ona kao Albanka ili njen kolega uđe u ovo srpsko selo.
Umesto da šalje vozača, dolazila je sama, kako bi izbegli veće probleme, samo zato da bi pomogla svom korisniku: „Mene ne interesuje ni politika, ni sport. Mene interesuje moj posao. Ovaj posao radim jer ga volim. Volim ove ljude bez obzira na pol, njihovu nacionalnost ili veru“.
Za Hadžihasani to je uspeh da zadrži svoje osoblje, da mogu da svakog dana da rade, a to je da pomažu 30 korisnika dnevno, ali i da:
„Kakav god problem da imam, oni budu tu iza mene“.
Šta ih je formiralo kao liderke?
Za Perović je to početak njenog rada, ali i dužina borbe, a to se najbolje ogleda na jednom primeru.
„U pitanju je porodica iz Hrvatske. Pune 24 godine, oni su živeli u Varagama. Ta je porodica izgubila tri člana svoje porodice u Oluji, pre nego da izbegnu za Zubin Potok. Nisu imali dokumenta pune 24 godine. Ja sam uspela to da sredim i da ih vratim svojoj kući u Hrvatsku. To je bilo veoma potresno.“
Godinama je Perović prikupljala pomoć tajno.
A sve je organizovanije započelo tako što je pokrenula pre više godina pomoć za svoju komšinicu koja je iz Istoka izbegla u Zubin Potok.
Priča o Gorici Radunović je nezaboravna priča. Priseća se Perović:
„Njoj premine jedan sin, a drugi se razboli, a živeli su na nekoliko metara od mene, u istoj ulici. I požali se meni njen sin Zlatimir koji je sada pokojni – kako nema za lečenje koje mu je potrebno i kako teško živi. I ja dođem kući i razmišljam kako je moguće da neko tako blizu mene živi teško a ja da za to ne znam. Pokrenem se sutradan i skoknem do njih i pitam šta im je potrebno. Kako šta im treba?! Žive u kamenoj kućici kod rođaka. On teško bolestan, ima rak. Potrudim se prvo da nabavim taj lek, međutim zakasnimo za lek. Pisala sam mejlove kome sve, od Novaka Đokovića do Lepe Lukić. Odazovu se meni Lepa Lukić i Cakana. Šta mi da uradimo?! Obratimo se mi i crkvi i rešimo da baki napravimo kuću i kompletno se stanovništvo uključi“.
Bila je upravo to ta prva akcija u kojoj je Perović postala poznata po ovo podvigu i dalje od Kosova. Za ovaj je podvig dobila plaketu Večernjih novosti za najplemenitiji podvig godine.
„Pokrenem se ja i moja porodica i podignemo stanovništvo i sagradimo baki kuću. Ali na žalost, dok smo joj mi sagradili kuću, baki Gorici Radunović sin preminuo. Nije bilo spasa, kasno smo čuli za njih, ali bakica je živela još sedam godina u toj kući“.
Priseća se da joj je kao najteže pao amanet umirućeg sina – „Ne ostavljajte mi majku i nastavite da pravite kuću“.
I od tog momenta, ja sam shvatila da je mene Bog tu postavio i ostavio na ovoj zemlji da budem tu za najnemoćnije. Imam puno baka koje bez mene ne mogu da žive i dan danas
„Tolike godine živi u raseljeništvu, da se toliko godina muče i pate i da tako članovi porodice odu i preminu a da mi ne znamo, to je bruka i sramota. Ali od toga momenta, od 2014 sam se zaklela da neću da žmurim, da ima da pričam i molim, ljude. Kada vidite i okruženju da neko nema drva, lek, hranu, da primećujete da nešto nije u redu, dajte ljudi da se aktiviramo. Mi to možemo i ako mislimo da je to nemoguće, moguće je“.
Za izgradnju kuće Radunovića, ponovo su pomogle Lepa Lukić i Cakana, kao i Viktorija. Potonje dve su poreklom sa Kosova. Sav novac zarađen na humanitarnom koncertu koje su održale upravo u Zubinom Potoku upotrebljen je za izgradnju kuće. Inače, Lepa Lukić i Cakana svake godine Složnim humanitarcima doniraju novogodišnje paketiće koje posle Perović sa saradnicima distribuira dalje.
Posledice rata
Hadžihasani je rat oblikovao da se bavi humanitarnim radom. U izbegličkom kampu u Tirani u kojem se obrela tokom rata ’99, od 600 ljudi koji su tu potražili sklonište, oko 150 njih je imalo ograničene mentalne sposobnosti; neki sa urođenim problemima, a neki koji su u međuvremenu razvili slabosti.
„Ja i moja porodica smo se tako pokrenuli, i razmišljali takođe nakon rata šta mi za njih možemo da uradimo, gledajući i na Italijane koji su u kampu pomagali“.
A neposredno nakon rata, po povratku:
„Znamo svi na šta je ličio Peć. Znali smo da x porodica imaju decu sa problemima i šest meseci smo obilazili sve te porodice. Prvo smo započeli sa radom u bolnici sve do 2001. Prvobitno imali nekolicinu korisnika, ali se brzo pročulo za nas. To je bilo pozitivno i za nas“.
Posle rata, u opštini Peć 99% kuća bilo je spaljeno i srušeno i najteže nam je bilo jer nismo imali ništa
Hadžihasani se priseća predratnog perioda, kada su se deca sa ograničenim sposobnostima krila u kući kao sramota.
„Velika stigma“, kaže Hadžihasani.
Sada primećuje bolju situaciju u odnosu na predratnu. Iako i dalje postoji stigma prema bolesnim ljudima, posebno kod osoba sa ograničenim sposobnostima, smatra da je stanje znatno poboljšano u odnosu na etiketiranje kroz koje su njihovi koristi i ljudi poput njih prolazili u prošlosti.
„Danas imamo roditelje koji svoju decu sa ovim problemima povedu na more, izađu, igraju se sa njima. Ili izađu sa društvom. To pre nije bio slučaj. To znači da su se svih promenili, i porodice i komšije. To prethodno nije bio slučaj“.
Ipak, dug je put do potpunog prihvatanja i pomaganja ljudi sa posebnim potrebama. Kvota o tome da je svako 50. radno mesto na Kosovu rezervisano upravo za ova lica nije ispoštovana. No ovakvo pravilo ne poštuje svaka firma. Takođe, ni sistem školovanja nije adaptibilan prema ovakvim studentima, odnosno đacima.
Dobrota koja se umnožava
Za kraj – pregršt je dobrote i dalje.
„Molim vas da ovu donaciju rasporedite na sledeći način: 40 evra za Ivonu Bojković, 30 evra za porodicu Stojanović, 30 evra za Milevu i Sanju – hvala“, ovo je Perović, uz novčanicu od 100 evra zatekla jednog jutra pod otiračem ispred svojih vrata.
„Anonimno. Potpuno anonimno. Još uvek ne znamo ko je ta osoba, Po 4. put nam spušta novac, podmetne negde kovertu. Taj neko ko je hteo da pomogne, pronađe način“.
Da i emisije donose dobro, pokazuje i ova.
„Ja bih volela da Vas upoznam, a moje pitanje je Vama – da li biste i Vi voleli da mene upoznate, da se sretnemo? – pitala je Perović.
„Kako da ne, i sutra ukoliko je moguće“.
Perović i Hadžihasani će se uskoro sresti, a ko zna možda uskoro budu i zajednički pomogle onima kojima je pomoć najpotrebnija. Perović već sada ima nekoliko predloga za pomoć iz kraja Hadžihasani.
„Pa ko zna, dobrodošla bi bila Vaša pomoć“
Još je nešto donela ova emisija, savet Hadžihasani – da Perović sa svojim humanitarkma i humanitarcima pokuša da registruje ono čime se već godinama bave i pokušaju da sebi olakšaju posao.
„To morate odmah da uradite. i preneću Vam informaciju – da ukoliko ste licencirani, imate pravo da zahtevate novac ministarstvu pravde a od ove godine ojačali su budžet, sada je njihov budžet dva i po miliona evra, i do 40.000 evra daju grant. Zašto da ne dobijete?“.
Kažu da nesreća i nevolja zbližava ljude a da se dobra energija umnožava.
