Iako su lideri regiona na samitima slavili sporazume o slobodnom kretanju i regionalnoj saradnji, njihova budućnost i profesionalni razvoj često ostaju blokirani zbog političkih odluka starijih generacija.
Mladi iz Bosne i Hercegovine i s Kosova već godinama pokušavaju da preskoče političke barijere koje su starije od njih samih.
Na papiru, Zapadni Balkan ide prema ukidanju granica kroz Berlinski proces i sporazume o mobilnosti koji predviđaju putovanja s ličnim kartama i lakše priznavanje diploma. U praksi, Bosna i Hercegovina je jedina u regionu koja još nije ratifikovala sporazum o slobodnom kretanju s ličnim kartama, a politički otpor dolazi pre svega iz entiteta Republika Srpska, što blokira primenu dogovorenih mera.
Istovremeno, Kosovo je od 1. januara 2025. jednostrano ukinulo vize za građane BiH koji u tu zemlju sada mogu ući samo s ličnom kartom, dok građani Kosova i dalje moraju vaditi vizu za ulazak u Bosnu i Hercegovinu, uz komplikovanu proceduru i neizvestan ishod.
Iza tih političkih odluka stoje konkretne sudbine. Ispod su neke od njih, prikupljene kroz istraživanje koje su sproveli RTV Slon iz Tuzle i Radio Goraždevac.
“Mladi s Kosova će otići na Zapad, mi ćemo ostati taoci”
Almir ima nešto više od četrdeset godina, iz Srebrenika je, redovno odlazi na koncerte, predstave i izložbe, i kaže da mu je kulturna scena na Kosovu dobro poznata, makar iz medija, društvenih mreža i razgovora s prijateljima.
Za RTV Slon predstavio se kratko, ali iza tih rečenica stoji mnogo toga. Naveo je da često učestvuje u kulturnim, umetničkim ili muzičkim događajima, bilo uživo ili onlajn.
Na pitanje da li je u poslednje tri godine pokušao putovati na Kosovo radi festivala, radionice ili obrazovnog programa, odgovorio je – ne. Glavni razlog, kako kaže, nije manjak želje, nego nedostatak informacija, počev od toga gde uopšte predati papire, do toga kolike su šanse da će viza biti odobrena.
Ipak, Almir je priznao da je barem jednom odustao od učešća u događaju zbog vize, i to pre 1. januara 2025. kada Bosna i Hercegovina još nije imala “zeleno svetlo” od Kosova da građani BiH mogu ući sa ličnom kartom. Nije ni stigao do faze popunjavanja formulara, jednostavno je odustao kada je shvatio koliko je procedura komplikovana.
„Vizni režim mnogo ograničava mogućnost mladih za obrazovne i kulturne razmene između naše zemlje i Kosova. Ne samo ja. Poznajem i druge ljude koji su propustili priliku. Pozivi stižu, festivali i razmene postoje, ali gosti često ostanu s druge strane granice“, ispričao je Almir.
Na pitanje da li bi ukidanje viza povećalo učešće mladih u studentskim razmenama, festivalima i zajedničkim projektima, Almir je odgovorio bez dileme – da. Kaže da ga najviše brine budućnost.
„Iako verujem da će saradnja mladih BiH i Kosova u narednih nekoliko godina opadati ako vizni režim ostane na snazi, mislim da će se mladi s Kosova okrenuti Zapadu, a mi u Bosni ćemo ostati taoci manjeg bh. entiteta RS-a“, zaključio je on.
Šta kaže zajednička anketa RTV Slon-a i Radija Goraždevac?
Almirova priča uklapa se u širu sliku koju je pokazala zajednička anketa RTV Slon-a i Radija Goraždevac sprovedena među mladima i onima koji rade s mladima.
Analiza je sprovedena na uzorku od 30 mladih i onih koji rade s mladima. Polovina učesnika spada u generaciju između 25 i 35 godina, dok je ostatak podeljen između mlađih od 25 i starijih od 40. Većina se povremeno ili retko uključuje u kulturne, umetničke i muzičke događaje, dok manji broj to čini često.
Nekolicina njih navela je da je u poslednje tri godine konkretno pokušala putovati u drugu državu radi kulturnog, obrazovnog ili muzičkog događaja, dok su ostali ostali kod kuće. Od onih koji su pokušali, svi su imali problema s vizom, što znači da je stopa prepreka kod onih koji su se uopšte usudili da pokušaju – 100%.
Glavni razlozi zašto nisu putovali ili su odustali od programa su: nedostatak informacija, finansijska ograničenja i vizni režim. Većina ispitanika smatra da bi ukidanje viza značajno povećalo učešće mladih u studentskim razmenama, festivalima i zajedničkim projektima.
Federalno ministarstvo obrazovanja: “Nauka ne poznaje granice, ali vizni režim otežava mobilnost”
Na novinarski upit RTV Slon-a, Federalno ministarstvo obrazovanja i nauke odgovorilo je da, zbog raspodele nadležnosti, ne vodi posebne programe međunarodne saradnje s Kosovom, te da se većina akademskih razmena realizuje kroz programe poput Erasmus+ i CEEPUS, za koje su nadležna tela na državnom nivou.
U odgovoru se podseća i na prošlogodišnju posetu federalne ministarke obrazovanja i nauke Jasne Duraković Kosovu, gde je istakla da obrazovanje mora ostati kanal saradnje.
„Čak i kada države nemaju uspostavljene pune političke odnose mora postojati saradnja. Vizni režim dodatno otežava saradnju i direktno pogađa mobilnost studenata, a česte blokade rada Saveta ministara i politički zastoji na državnom nivou otežavaju upis studenata s Kosova na univerzitete u BiH“, izjavila je za RTV Slon Jasna Duraković.
Drugim rečima, i institucije priznaju da prepreka postoji, ali konkretne mere za njeno uklanjanje zasad izostaju.
RTV Slon je, u okviru ovog istraživanja, kontaktirao i Savet ministara BiH, Ministarstvo civilnih poslova, Ministarstvo obrazovanja Tuzlanskog kantona, te Univerzitet u Tuzli, s pitanjima o programima saradnje s kosovskim institucijama i eventualnim inicijativama za ublažavanje viznog režima za mlade. Do trenutka zaključenja ove priče, odgovori nisu stigli.
Radio Goraždevac i šira slika s Kosova
Slični su stavovi i mladih s Kosova. Pružaju važan uvid u društvene i kulturne procese koji oblikuju njihove perspektive i identitet.
Većina se povremeno ili retko uključuje u kulturne i obrazovne programe, dok manji broj aktivno učestvuje. Otprilike trećina ispitanika pokušala je putovati u Bosnu i Hercegovinu radi studija, seminara ili festivala, ali su mnogi odustali zbog kompleksnog viznog postupka.
Mladi sa kojima smo razgovarali slažu se da vizna ograničenja ozbiljno koče saradnju mladih između Kosova i BiH, a takođe veruju da bi ukidanje viza značajno povećalo broj razmena, zajedničkih projekata i festivala.
U otvorenim odgovorima, mladi spominju frustraciju, osećaj da su “zarobljeni između politike i birokratije” i primere prijatelja koji su odustali od studijskog programa ili radionice jer nisu mogli ispoštovati rokove za dobijanje vize.
Mladi iz BiH u tim odgovorima primećuju i sopstveni problem, nedostatak informacija i institucionalne podrške, ali i generalnu nezainteresovanost dela vršnjaka za saradnju s Kosovom, iako istovremeno naglašavaju koliko su im kulture slične i bliske.
Još jedna prepreka – finansije i nevidljive granice
Pored viza, u analizama odgovora često se ponavlja motiv novca. Ispitanici navode da put u neku treću zemlju radi odlaska u ambasadu, troškovi smeštaja i takse za vizu često premašuju same troškove učešća u programu. Mnogi poručuju da bi i uz vizni režim stvari bile lakše kada bi postojao organizovan sistem stipendiranja putnih troškova i jasne instrukcije kako da se dođe do neophodnih papira.
U pozadini svega je i osećaj da su mladi iz BiH i s Kosova manji prioritet u odnosu na druge teme, od unutrašnje politike do odnosa s velikim silama. Dok region potpisuje nove sporazume, generacije koje bi trebalo da ih osete na svojoj koži i dalje pune obrasce i čekaju red u ambasadama.
Šta kaže Ambasada BiH u Skoplju?
Ambasada Bosne i Hercegovine u Skoplju, koja je jedna od ključnih adresa za građane Kosova koji žele u BiH, u odgovoru na upit medija uputila je na zvanične upute objavljene na njihovoj stranici.
Građanima Kosova za kratki boravak u BiH potrebna je viza, a procedura podrazumeva popunjavanje zahteva, originalno pozivno pismo, važeći pasoš, fotografiju, dokaze o prihodima ili statusu studenta, potvrdu o smeštaju i putno zdravstveno osiguranje. Uz to, potrebno je zakazati termin i taksu za vizu, koja prema informacijama ambasade iznosi nekoliko desetina evra, uplatiti unapred.
Posebno se naglašava da se u pozivnom pismu ne sme koristiti naziv “Republika Kosovo”, već samo “Kosovo”, što dodatno odražava političku osetljivost odnosa.
Na dodatni upit o tome koliko zahteva za vize građana Kosova godišnje zaprime i koliko ih je odobreno, Ambasada je odgovorila da nije ovlašćena da daje statističke podatke i uputila novinare na Ministarstvo spoljnih poslova BiH. Konkretne brojke, dakle, ostaju nepoznate, ali iskustva ispitanika govore da je odbijanje česta pojava, baš kao i odustajanje pre podnošenja zahteva.
“Mnogi odustanu već na početku”
Veton Mujaj iz nevladine organizacije “Oko Vizije” iz Peći godinama radi s mladima i dobro poznaje proceduru putovanja u Bosnu i Hercegovinu. Kaže da je prvo potrebno imati jasnu svrhu putovanja, od festivala i omladinske razmene do seminara ili studijskog programa, a onda kreće maraton – priprema poziva, dokumentacije i odlazak u ambasadu, najčešće u Skoplje.
“Ljudi koji žele da putuju u Bosnu moraju da vade vizu, prolaze kroz dosta procedure, i to na neki način usporava i otežava mnoge stvari”, objašnjava Mujaj. Kao organizacija, kaže, više puta su uspeli da pošalju grupe mladih na programe u BiH, ali nikada nije bilo lako. “Zato mnogi mladi odustanu već na početku”, dodaje.
Podseća da se zahtevi mogu predati i u Tirani ili Podgorici, ali da to za mlade iz Peći i drugih gradova znači dodatne troškove, putovanja i vreme. Ističe da među onima koji se bore s ovim procedurama ima mnogo pripadnika bošnjačke zajednice u Peći, koji bi želeli lakše da studiraju, rade ili održavaju porodične veze u BiH, ali se suočavaju s istim barijerama kao i ostali građani Kosova.
Mujaj veruje da će se pitanje viza morati rešavati, podsećajući da je unutar Berlinskog procesa već postignut sporazum koji bi omogućio slobodnije kretanje u regionu, ali da njegova primena zavisi od političke volje svake države ponaosob.
Granice na papiru i granice u glavama
Priča Almira iz Srebrenika, odgovori iz anketa RTV Slon-a i Radija Goraždevac, službena pisma federalnog ministarstva, ambasade u Skoplju i iskustvo Vetona Mujaja iz “Oko Vizije” slažu se u jednoj tački – mladi iz BiH i s Kosova nisu ti koji prave zidove, ali su oni ti koji se o te zidove najčešće sudare.
Dok građani Bosne i Hercegovine od 2025. na Kosovo putuju samo s ličnom kartom, njihovi vršnjaci s Kosova i dalje preko Skoplja, Podgorice ili Beograda traže pečat koji će im omogućiti da dođu na festival u Tuzli ili na studije u Sarajevu.
U oba društva postoje pojedinci i organizacije koji pokušavaju da rupe u sistemu pretvore u male koridore saradnje, od onlajn projekata do kratkih razmena, ali bez promene viznog režima, lakšeg priznavanja dokumenata i jasne političke odluke da se mladima otvore vrata – ti napori ostaju ograničeni.
Mladi koji danas biraju da li će se okrenuti jedni drugima ili Zapadu možda neće čekati da politika završi svoj posao. Njihove odluke – hoće li otići ili ostati, učestvovati u regionalnim projektima ili tražiti priliku negde dalje – na kraju će biti najprecizniji referendum o tome koliko je region bio spreman da ih pusti da se slobodno kreću.
