Preoce je selo na centralnom Kosovu oko čijeg naziva ni zvanična istorijska nauka, ni lokalno stanovništvo, ni šire narodno predanje nema jasan stav u vezi sa poreklom i etimologijom njegovog imena. Da li je Prehotce, Prejavce ili pak Brejace, zavisi od izvora, autora ili tumačenja lokalnog kosovsko-resavskog dijalekta, obogaćenog kosovačkim kićenjem. Ali, ono što je sigurno, niko vam neće pomenuti Vrač ili Vrače, piše politikolog Stefan Filipović za Kim radio.
Zaboravljeno značenje imena zaboravljenog u vrtlogu istorije
Vrač, Vrači, Vračanje, Vračarke, deo su svakodnevnice i naše, često dvojake, prirode – hrišćanske i paganske. Slaveći Sv. Vrače Kozmu i Damjana, srpski narod svake godine vraća sebi saznanje da je vrač – lekar, i duhovni i telesni. Vrač je staroslovenska i starosrpska reč za lekara, onoga koji donosi zdravlje, koji vrača. Međutim, do neke nove proslave „doktorske slave“, Srbi vračanje u svakodnevnom govoru, ali u praktikovanju, tajno i pod okriljem noći posećujući dobro poznate kuće širom Balkana, vezuju pretežno za magijsko ozdravljenje duha i tela.
Nakon spaljivanja Skoplja u krvavom ratu protiv Osmanlija 1689. godine u okolini Prizrena umire od čume (kako je naš narod nazivao kugu – crnu smrt) čuveni austrijski general Pikolomini (Enea Silvio Piccolomini). Veliki Bečki rat (1683-1699) između Habzburškog i Osmanskog carstva uzrokovao je u ovom delu sveta velika stradanja i bolesti. Kuga je harala, kako među vojskama, tako i među lokalnim stanovništvom.
Tokom tromesečne austrijske vojne kampanje protiv Turaka, od Vučitrna do Prizrena, desetine hiljada austrijskih vojnika i još toliko srpskih i drugih pobunjenika, pridruženih generalu Pikolominiju, moralo je negde da se smesti, nahrani, leči od bolesti i rana zadobijenih u borbama, na kraju i sahrani. Za tako nešto morale su biti podignute stotine kampova, bolnica – čekaonica smrti, karantini, ali i zbegovi za stanovništvo.
Vrač
Negde između ovih tragičnih okolnosti, Preoce, Vrač selo na desnoj obali Gračanke, bogato čistom vodom, plodnom zemljom, rekom, potokom i ilovačom – umom, posebnom vrstom glinovitog zemljišta, dobilo je svoj drugi naziv – Vrač. Dan-danas gotovo svi vremešni stanovnici Preoca, ali i obližnjeg Lapljeg Sela, te Čaglavice, Ugljara, Gračanice, čak i varošani iz Prištine i Lipljana, potvrdiće da su se nekada, kao mali, kupali i prali preočkom umom. Dodaće da se ni sa čim ne mogu bolje oprati kosa i telo nakon napornog, težačkog rada u polju, ali i da ništa ne leči razne bolesti na koži bolje od nje. Ovo potvrđuje i novinski članak u listu Vreme od 8. avgusta 1936. godine u kome se kaže: „Na Kosovu seljanke i dalje peru kosu ilovačom, koja kosi daje naročiti sjaj“ i da je na „Kosovu najpoznatija preočka uma“.
Ne čudi da pedantni austrijski oficiri beleže na svojim mapama dva naziva za ovo mesto, Preoce i Vrač, jer u dva navrata, 1689. i 1737. godine Austrija uspeva da sa tog podneblja otera Turke i bude neko vreme prisutna na terenu. Tako se u političko-geografskoj karti Kosovskog vilajeta Carskog i Kraljevskog vojno-geografskog instituta u Beču, tokom priprema za novi prodor na istok (nem. Drang nach Osten) 1911. godine pojavljuje toponim Vrač, a da o tome na Kosovu niko ništa nije znao.
Zaborav
Između zaborava i straha od rata, bolesti, posebno od čume, izgubilo se sećanje na Vrač. Generacije su se uporno trudile da ga zaborave, da ga potisnu. Činjenica je da su tadašnji stanovnici Vrača, nakon smrti Pikolominija i propasti Austrije, 1690. godine u Velikoj seobi Srba uglavnom napustili centralno Kosovo. Ali, ono malo ljudi što je ostalo, namučeni neslobodom, nemaštinom, svakodnevnom borbom za život, nije umelo da objasni ni sebi ni Austrijancima, koji su to zapisali, zašto Vrač, koji Vrač.
S druge strane, možda su ovaj naziv, samo mesto, izbrisali iz svog kolektivnog sećanja baš zato što su znali snagu ume, s jedne strane, i snagu čume, s druge strane. Da je ne prizovu, da se ne ponovi, da Preoce ponovo ne postane Vrač, da uma ponovo ne postane lek.
Bolje je ovako, neka to i dalje bude neki stari „šampon za kosu“ naših baba i dedova, zaboravljeni majdan ume u preočkom Plandištu gde smo odrasli, ne znajući, pritom, da je to bilo poprište velike borbe života i smrti. Ono se samo pritajilo na obali reke Gračanke, koja ga odavno zove u pomoć.
