Upravo na njemu beleženi su sukobi u prvim poratnim godinama, najčešće u pokušajima većih, neretko i ekstremnih grupa Albanaca da pređu na Sever. Teški etnički sukobi učinili su most trajnom neuralgičnom tačkom i barometrom bezbednosti.
Istovremeno, bio je i obavezna stanica za zapadne diplomate, strane novinare i predstavnike međunarodnih misija – svojevrsna scena „političkog turizma“ na kojoj su se merili dometi dijaloga i testirala stabilnost.
Iako i dalje zatvoren za vozni saobraćaj, poslednjih nekoliko godina, od uspostavljanja vlasti Aljbina Kurtija i dolaska Pokreta Samoopredeljenje na vlast, po prvi put, slika na terenu se menja.
Sever sve češće postaje destinacija za Albance iz drugih delova Kosova, ali i iz dijaspore – a glavni most gotovo obavezna tačka obilaska. Mesto koje se prelazi, fotografiše i simbolički potvrđuje kao deo sopstvene države, danas ima drugačiju dinamiku nego pre samo nekoliko godina.
Nakon povlačenja Srba iz kosovskih institucija krajem novembra 2022. godine, Samoopredeljenje je u naredne gotovo četiri godine postepeno uspostavljalo teritorijalnu, administrativnu i političku kontrolu nad Severom.
Institucionalni vakuum popunjen je novim strukturama, a politička realnost počela je da odražava doktrinu koja insistira na jedinstvenoj Mitrovici, bez naglašavanja podele na severnu i južnu opštinu – uprkos tome što takva podela postoji u skladu sa planom Marti Ahtisarija, inkorporiranim u kosovski ustavni i zakonodavni okvir.
Iako pritisak vlasti Samoopredeljenja za vreme prethodnog mandata na centralnom i na lokalnom nivou da se most otvori za saobraćaj ipak nije urodio plodom, ovaj ‘neuspeh’ nadomešten je ekspresnom izgradnjom dva nova mosta, pešačkog i voznog. Između njih je glavni preko kojeg je postala stvar „nacionalnog ponosa“ preći ga do „slobodnog severa“.
Ove godine Srbi su se formalno vratili u institucionalni život kroz lokalne strukture vlasti, ali je u međuvremenu politički, bezbednosni i administrativni okvir na severu već značajno izmenjen. Uspostavljena je „nova realnost“, upravo ona na koju su se nekada i Srbi sa Severa pozivali u odbrani svojih argumenata da je to jedino urbano mesto na kojem su opstali na posleratnom Kosovu.
Promena diskursa vidljiva je i u odgovorima prolaznika koje smo zatekli upravo na mostu. Dok jedni, govoreći o „demokratiji“ i „bratstvu i jedinstvu“, istovremeno poručuju da „Srbi sada treba da slušaju Albance, kao što su nekada Albanci slušali Srbe“, ili „neka idu“, drugi ističu da je „Mitrovica jedna“, da se „slobodno šetaju svojom državom“ i da svakodnevno prelaze sever–jug.
Među njima su brojni posetioci iz dijaspore, ali i iz različitih sredina – od Albanije, Švedske do Kačanika i Vučitrna – neki po prvi put na severu.
Ima i onih koji žive na severu, pa znatno umerenijim tonom govore o ratu i sadašnjosti, svesni složenosti života u podeljenom gradu. Njihov optimizam širi istinski duh tolerancije i suživota.
Srbi su, međutim, retki sagovornici na glavnom mostu. Nerado pristaju na razgovor. Među onima koji su govorili, više je bilo onih koji nisu iz same Mitrovice – studenata iz centralne Srbije i ljudi koji poslovno borave na severu, a na jug odlaze uglavnom radi kupovine.
Između nekadašnje zone sukoba i današnje scene simboličkog prisustva, glavni most na Ibru ostaje mesto na kojem se političke promene najpre vide – u koracima onih koji ga samouvereno prelaze i u uzdržanosti onih koji ga i dalje prelaze tiho.
