U Velikoj Hoči penzionerka Milica Garić čuva umetnost veza, zanat koji je nekada bio neizostavan deo odrastanja i pripreme devojaka za udaju, a danas predstavlja dragocen način očuvanja tradicije, porodičnog nasleđa i kreativnog izraza. Kroz iglu i konac, Milica ne stvara samo šare na platnu, već i priče koje povezuju prošlost i sadašnjost.
„Počela sam da vezem vrlo rano. Vezla sam još od osamnaeste godine. Isključivo pun vez, prazan vez i tako dalje. Vezlo se radi udaje. Svaka žena, odnosno devojka, morala je pre svega da nauči da veze i da pripremi darove za udadbu“, kaže Garić za Radio Goraždevac.
Posle višedecenijskog rada i odlaska u penziju, Garić se vratila ovoj veštini, ali sa drugačijom inspiracijom.
„Međutim, napravila sam veliku pauzu, jer sam krenula na fakultet. Radila sam 40 godina, a onda sam razmišljala šta ću kada odem u penziju, čime bih mogla da se bavim. Jedino mi je preostalo da se vratim svom prvobitnom vezu, a taj prvobitni vez posvetila sam svetinjama. Odjednom mi se pojavila ideja da vezem isključivo svetinje“, dodaje Milica Garić.
Kako objašnjava, prvi radovi bili su posvećeni verskim motivima, od kojih je sve i počelo.
„Prvi vez koji sam uradila bila je Sveta Bogorodica, a potom sam uradila i Svetog Savu, pošto je mom suprugu imendan Sveti Sava. To mi je bio podsticaj da prvo njega uradim, a ujedno je Sveti Sava i školska slava, pa sam krenula od toga. Najpre sam napravila šemu Svetog Save, zatim sam tu šemu prenela na platno i uradila prvi poklon koji sam dala osnovnoj školi u kojoj sam započela svoje školovanje.“
Pored svetinja i zlatoveza, izrađuje i marame za venčanja i slavske kolače, a znanje koje je nasledila od majke danas pokušava da prenese mlađim generacijama kroz radionice. Milicu posebno raduje interesovanje mladih.
„Dobili smo preporuku da organizujemo malu radionicu kako bismo preneli ovo moje znanje. Deci se veoma dopada moj rad i prihvatila su ideju da kroz radionice pokušamo da prenesemo tradiciju veza, da i ona nauče nešto korisno i da malo zapostavimo telefone i posvetimo se radu“, zaključila je Garić.
Borba za očuvanje tradicije vodi se i u Prizrenu, gradu koji se vekovima prepoznavao po filigranu.
„Ako uđemo u istorijat filigrana Prizren je poznat kao izvor ovog zanata. Međutim, u poslednje vreme pojavile su se određene poteškoće, da se tako izrazim, pre svega zbog nestabilnih cena materijala, što u velikoj meri utiče na rast cena. Ipak, kako god bilo, filigran će opstati i uprkos tim izazovima, iako uz velike poteškoće. Bez obzira na sve, mi smo ovde da zaštitimo našu vekovnu umetnost i tradiciju“, kaže Baškim Tejeci jedan od malobrojnih majstora koji se bavi filigranstvom za TV Prizreni.
Govoreći o opstanku zanata i prenošenju znanja, Tejeci ističe da pokušava da zanat prenese na mlađe generacije.
„U organizaciji koju smo formirali radi očuvanja tradicije filigrana, ja sam majstor sa više od 45 godina radnog iskustva i moja moto je bila da ovaj zanat prenesemo na mlađe generacije. Tako smo naišli na razumevanje lokalnih struktura i predsednika Opštine Prizren, gospodina Šaćira Totaja, kojeg ovom prilikom pozdravljam i zahvaljujem mu na podršci, zajedno sa celokupnim njegovim timom, kako bismo ovaj zanat preneli na mlađe generacije kroz kurseve i obuke“, kazao je Tejeci.
Dok u Peći još samo jedan majstor čuva veštinu izrade tradicionalnog plisa, a nekadašnje zanatske čaršije Prizrena, Župe i Podgora polako ostaju deo sećanja, stare zanatlije i njihovi radovi podsećaju na vreme kada su ručni rad, umeće i porodične radionice predstavljali temelj lokalnog života i privrede. Iako su industrijalizacija, ekonomske promene i odlazak mladih doprineli gašenju brojnih zanata, njihova vrednost ne meri se samo tržištem, već i kulturnim nasleđem koje su ostavili iza sebe. Upravo zato priče o plisu, filigranu, kovačima i drugim starim zanatima nisu samo podsećanje na prošlost, već i pitanje koliko smo danas spremni da sačuvamo znanje i tradiciju koji su generacijama oblikovali identitet ovih krajeva.
