Švedska, obećana zemlja za mnoge, uzor čemu jedno društvo treba stremiti iz perspektive zemalja na Balkanu, ali šta je recept njenog uspeha? Kontrola transparentnosti, poverenje građana u vlasti, odgovornost civilnih službenika, kolektivni konsenzus čemu društvo kao celina treba težiti, neke su od najznačajnijih stavki koje Švedsku čine drugačijom. O ovim temama, ali i „kontroverznom“ švedskom modelu u borbi protiv pandemije,  rodnoj ravnopravnosti ali i drugim temama razgovarali smo sa ambasadorkom Švedske u Prištini, Karin Hernmarck.

Švedski model borbe protiv koronavirusa izazvao je dosta pažnje u svetskoj javnosti – nekada hvaljen, ali češće osporavan. Hernmarck kaže da je zapravo često pogrešno shvaćen i da je potrebno vratiti se nekoliko koraka unazad kako bismo razumeli zašto se Švedska opredelila baš za ovaj model.

„Pre svega, naš sistem zasnovan je na modelu švedskog društva i jedna od stvari koju u Švedskoj imamo puno je poverenje. Kultura poverenja u autoritete na mnogo je većem nivou nego u mnogim drugim mestima u svetu. To znači da ako javno zdravstvo kaže da radite od kuće što je više moguće, ne idete na putovanja tokom Uskrsa, ne idete na velike zabave, ako oni to kažu kao preporuku, to će se i desiti“, objašnjava ambasadorka Švedske.

Dodaje da su preporuke bile dovoljne i bez zakonske zabrane putovanja, uvođenja karantina i ograničavanja slobode kretanja. Ljudima starijim od 70 godina preporučeno je da ne izlaze, a u lokalnim prodavnicama bilo je označeno vreme u kojem bi starije osobe mogle da kupuju.

„Tako da, mnogo stvari je urađeno, ali na dobrovoljnoj bazi“, zaključuje.

Situacija sa brojem zaraženih u Švedskoj trenutno je zabrinjavajuća, kao i u mnogim drugim mestima širom sveta. Dok je na proleće preporučeno da se ne okuplja više od 15 ljudi, sada kako kaže, ta preporuka kaže „ne više od osam“.

„Jedna stvar koju šveđanska vlada zapravo ne može da sprovede zbog načina na koji je napisan naš Ustav je to da mi ne možemo da uvedemo karantin po zakonu i policajce koji bi bili napolju pronalazeći ljude. To nije moguće po našem Ustavu, te mi moramo da se oslonimo na ljude da će pratiti preporuke i to je jedan deo zašto izgleda kao da smo mi opušteniji – ipak mi radimo iste stvari kao mnogi drugi ali bez zakonodavstva“, objašnjava dalje.

Zbog svega toga, naglašava činilo se da Švedska dopušta da se sve nesmetano odvija kao pre pandemije.

„Da bile su otvorene i prodavnice i restorani ali sa ograničenjima, a ljudi su bili ti koji nisu išli. Prodavnice, restorani, kafići, svi su osetili ogroman pad potrošača, kao i svuda drugde. Tako da nije da ništa nije bilo učinjeno, već samo je učinjeno na drugačiji način“, zaključila je Hernmarck.

Ključna reč ovde je „poverenje“, a otkud toliko poverenja Šveđanima u njihove vlasti?

„Imali smo neverovatu sreću. U našoj zemlji nismo imali rat od 1814. Takođe imamo jednu stvar koja mislim da je veoma važna u ovom aspektu, a to je kontrola transparentnosti. Sada ima već više od 250 godina da smo postavili slobodu štampe u zakonodavstvo, što znači da ste morali imati slobodnu štampu. Veoma dugo imamo slobodnu štampu i kulturu transparentnosti, što stvara poverenje, jer znate da će, ako pokušavate da učinite nešto sumnjivo, biti objavljeno, a od tada imamo i kolektivističku kulturu na mnogo načina vekovima unazad“, kazala je ambasadorka Švedske.

Međutim, dodaje i da smatra da nije potrebno 200 godina da bi se mnoge stvari postavile na mesto.

„Ovaj nivo poverenja imali smo i pre 70 godina. Na neki način treba vremena, ali da, dobro javno obrazovanje, ljude treba učiti od mladog doba da kritički čitaju i pišu, razmišljaju i treba da imate transparentnost“.

Za sebe kaže da je vladin zvaničnik odnosno civilni službenik – „ovde sam zbog birokratije, a birokratija nije tu zbog sebe, već da služi narodu“.

S druge strane smatra da na Kosovu još uvek ne postoji ta kultura civilne službe i javne administracije.

„Smatram da Kosovo malo kasni sa tranzicijom koju smo videli u drugim post-komunističkim zemljama, ako pogledate Češku, Slovačku ili druge zemlje poput Hrvatske ili Slovenije, oni su mogli razmišljati o tome šta znači biti post-komunistička zemlja. Ipak, Kosovo je ostalo zaglavljeno ovih godina razmišljajući o tome da je nezavisno“, objašnjava.

Ističe da dok se u drugim zemljama razmišljalo o tome kakvo društvo se želi izgraditi, da li će se prihvatiti tržišna ekonomija u poptunosti…. na Kosovu se diskusije uglavnom odnosile na „činjenicu države, a ne na to šta bi država trebalo da bude, kakvo društvo treba postati i smatram da to zaustavlja napredak i na izgradnju odgovorne javne administracije…“

„Švedska kao što zate u potpunosti priznaje postojanje Kosova, tako da za nas to nije pitanje. Ipak, dosta diskusije ovde je i dalje tu i za mene je to, smatram deo razloga zašto ne vidimo taj vid razvoja“.

U izgradnji odgovorne administracije vidi ulogu i građana koji na izborima biraju određene kandidate.

Ističe da političari, čak i u nedovoljno razvijenim demokratijama dolaze na pozicije na izborima.

„Nije dovoljno što novinari pišu članke o krađi političara ako glasači nastave da glasaju za te osobe. Tada smo u situaciji da nema posledica i da to nije važno“, naglašava.

Istige da smatraju da je za dalji razvoj Kosova prvenstveno neophodna diskusija o tome na osnovu čega dajemo glasove političarima i drugo, da treba gledati prema mladim ljudima koji žele možda da budu nešto više nego iz Drenice ili Zvečana i da imaju interesovanja iznad toga odakle su.

„Dakle, zaista mislim da treba početi tamo, jer je to način da se krene napred. To će biti korak po korak, ali ako ne započnete diskusiju, mislim da ćete zaglaviti sa puno najneprivlačnijih delova starog komunističkog sistema koji ne poznaje odgovornost, stvarnu demokratiju, transparentnost, sve ove stvari. I to će se samo nastaviti, osim ako ne počnete da imate ovu diskusiju“, naglašava Hernmarck.