Piše: Dragutin Nenezić
Pre desetak dana, predsednik prištinske vlade, Aljbin Kurti, se izjasnio povodom dve presude prištinskog ustavnog suda – jedne koja se tiče tzv. zajednice srpskih opština (ZSO), i druge koja se tiče imovine manastira Visoki Dečani. Njegov stav je toliko nelogičan i činjenično pogrešan da zavređuje da se analizira sa posebnom pažnjom, pogotovo u svetlu bratoubilačkog rata u Ukrajini čiji je intenzitet u međuvremenu porastao. Ovaj tekst stoga predstavlja pokušaj da se skicira nešto što se može nazvati „Kurtijevom doktrinom“, te da se predvide njene praktične posledice u bliskoj budućnosti.
Presude
O presudi koja se tiče ZSO sam već pisao na ovom sajtu, pa ovde neću zauzimati prostor jer nemam šta da dodam. S druge strane, presuda koja se tiče imovine manastira Visoki Dečani zavređuje mnogo detaljniju analizu, ali ću ovde pokušati da predstavim samo njene najbitnije elemente usled ograničenog prostora.
Pre svega, ova presuda se tiče pitanja vlasništva nad zemljištem koje je 1946. godine oduzeto manastiru Visoki Dečani u sklopu agrarne reforme, da bi mu 1997. godine bilo vraćeno ugovorom o poklonu, s obzirom da tada još uvek nisu postojali propisi o restituciji. 2000. godine, dva prištinska društvena preduzeća su zahtevala poništenje tog ugovora o poklonu, da bi 2012. godine prvostepeno veće posebne komore prištinskog vrhovnog suda nadležna za privatizacione sporove (Posebna komora) odbila njihove zahteve kao neosnovane. Međutim, prištinska agencija za privatizaciju se žalila na te odluke prvostepenog veća, i žalbeno veće Posebne komore je te žalbe usvojilo, da bi na kraju manastir Visoki Dečani s tim u vezi podneo ustavnu žalbu, koja je takođe usvojena.
Dalje, ova presuda se ne tiče validnosti ugovora o poklonu, već činjenice da je pravosnažno presuđeno u korist manastira Visoki Dečani od strane prvostepenog veća Posebne komore, da bi se naknadno ta presuđena stvar ponovo otvorila od strane žalbenog veća Posebne komore, koje je pritom uskratilo pravo manastiru Visoki Dečani da učestvuje u postupku pred tim većem. Time je narušeno pravo na pravično suđenje, koje garantuje kako prištinski ustav, tako i Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (ECHR), a koja se po tom ustavu direktno primenjuje, budući da Priština nije u Savetu Evrope.
Kroz presudu se prelama i institucionalna istorija prištinskog traganja za nezavisnošću. U početku, u postupku je aktivno učestvovao UNMIK (koji je rukovodio poverilačkom agencijom, prethodnicom agencije za privatizaciju), da bi vremenom došlo i do značajnog učešća stranih (EULEX) sudija u Posebnoj komori. Kako se gubio uticaj međunarodnog faktora, obrnuto srazmerno tome je ostvarivan postepeni prodor albanskog faktora. Inicijalni zahtev za poništavanjem ugovora o poklonu je došao sa albanske strane, ali je na njega odgovarano od strane međunarodnog faktora, i na kraju je presuđeno u korist manastira Visoki Dečani. Međutim, onog trenutka kada je poverilačku agenciju (odnosno UNMIK) nasledila agencija za privatizaciju, kojom su rukovodili samo Albanci bez učešća stranaca, tada je i uskraćeno pravo manastiru Visoki Dečani da učestvuje u daljem toku postupka. Poslednji korektiv međunarodnog faktora je bilo donošenje presude ustavnog suda, s obzirom da je od devet sudija, bilo četiri Albanca, četiri stranca i jedan Srbin.
Ukratko, albanski faktor je uvek bio protiv toga da se manastiru Visoki Dečani vrati oduzeto zemljište, i to je iskazivano na različite načine od 2000. godine – od podnošenja zahteva za poništavanje do ulaganja žalbi – zaključno sa neizvršavanjem ove presude već sedam godina, u skladu sa činjenicom da taj faktor trenutno uživa vlast koja nije ograničena institucionalnim uplivom međunarodnog faktora.
„Kurtijeva doktrina“
Pomenutom prilikom je Kurti izjavio da se odluka ustavnog suda u vezi ZSO mora poštovati, ali ne i da se to mora učiniti i sa odlukom u vezi imovine manastira Visoki Dečani, s obzirom da je ustavni sud „prihvatio odluke Miloševićevog režima“, koje je drugom prilikom okarakterisao kao diskriminatorske (što je formulacija koja je konstantno korišćena i od strane albanskog faktora tokom samog postupka).
U tom smislu, „Kurtijeva doktrina“ se može definisati na sledeći način: u istim slučajevima (ovde presude ustavnog suda) se ima postupati različito (odnosno selektivno/voluntaristički se te presude imaju izvršavati ili ne), tako da je a) ono čime se umanjuje pretpostavljeni interes srpskog faktora (npr. formiranje ZSO u skladu sa presudom ustavnog suda) dobro (te se to ima izvršavati); i b) ono čime se pothranjuje pretpostavljeni interes srpskog faktora (npr. povraćaj imovine manastiru Visoki Dečani u skladu sa presudom ustavnog suda) nije dobro (te se to neće izvršavati). „Kurtijeva doktrina“ tako uspeva da istovremeno bude i antidemokratska (jer stavlja voluntarizam iznad pravne sigurnosti) i antisrpska, ali je takođe i moralno licemerna i pravno neutemeljena.
U pogledu primene „Kurtijeve doktrine“ na ZSO, ovde bih samo napomenuo da ovakav Kurtijev stav predstavlja određeni pomak u odnosu na stavove koje je svega dve nedelje ranije iznosio ili on sam (uz sebi svojstvenu levičarsku pseudointelektualnost), ili njegovi najbliži saradnici (uz neverovatan izgovor da Kurti ne mora da sprovodi ono što nije sam potpisao!). To može biti indikacija da će Kurti ipak osnovati ZSO u skladu sa presudom ustavnog suda. Moj stav o vrednosti takve ZSO, kao i o problemu u koji će to dovesti Beograd, sam dao u prethodnom tekstu, pa se ovde neću ponavljati.
S druge strane, u pogledu presude u korist manastira Visoki Dečani, „Kurtijeva doktrina“ se pokazuje u svoj svojoj pogrešnosti – ta presuda se, kako sam već naveo, ne tiče osnovanosti „odluke Miloševićevog režima“, već jednog proceduralnog instituta (presuđena stvar ili lat. res iudicata) koji predstavlja jedno od temeljnih načela svih pravnih sistema, pa i prištinskog. Samim tim, Kurti demonstrira nepoznavanje ne samo te presude, već i, po ko zna koji put, nepoznavanje pravnog sistema entiteta kojim pretenduje da vlada. Ukoliko se pak zanemare formalna i proceduralna pitanja, te posmatra suština poklona učinjenog manastiru Visoki Dečani, onda je licemerno zadržavati se samo na vremenskom horizontu Miloševićeve vladavine, s obzirom da je taj poklon učinjen kako bi se ispravila nepravda naneta sprovođenjem agrarne reforme 1946. godine. Međutim, takvo proširenje vremenskog horizonta bi ogolilo činjenicu da je Priština verovatno jedina u Evropi koja nije usvojila propise o restituciji imovine oduzete od strane komunističkih režima. Ideološki, Kurti se i ovde pokazuje pre svega kao anti-Srbin, ali i kripto-komunista staljinističke provenijencije.
Ukrajinski efekat
Bratoubilački rat u Ukrajini je iz temelja potresao svet, i imaće mnogo posledica u svim sferama savremenog života, a koje je teško analizirati s obzirom na dinamiku kojom se taj rat razvija. Ipak, ne mogu da odolim iskušenju da na ovom mestu pretpostavim kakve će efekte taj rat imati na primenu „Kurtijeve doktrine“ u bliskoj budućnosti, i to pre svega zbog jednostavnosti te „doktrine“.
Prvo, histerična polarizacija međunarodnih odnosa i svođenje na šmitovski dualizam prijatelj-neprijatelj (odnosno u ovom slučaju Rusi-ostali) je bila prisutna među prištinskim političarima i ranije, a sada će dobiti pun zamah. Apsolutno svaki element beogradske „kosovske politike“ će biti optužen za „ruski maligni uticaj“, pa tako i ZSO. Priština će, paradoksalno, insistirati na svom teritorijalnom integritetu (prekjučerašnji zahtev za hitan prijem Prištine u NATO je tu posebno indikativan), i ako i formira ZSO, učiniće to tako da ona bude temeljno očišćena od svih elemenata autonomije. Dakle, ovde će „ukrajinski efekat“ biti apsolutno odbijanje pretpostavljenog interesa srpskog faktora sa pozivanjem na iskustva Donjecka i Luganska (umesto dosadašnjeg pozivanja na Republiku Srpsku).
U pogledu imovine manastira Visoki Dečani, „ukrajinski efekat“ će biti indirektan – on će se ticati diskursa o pravnom položaju Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji (SPC na KiM), tako što će iz njega izbaciti svaka naznaka nekakve buduće eksteritorijalnosti – koja, uzgred, nije ni moguća, ali se bez obzira na to često paušalno spominje. Takva promena diskursa će svakako uticati na pogoršanje položaja SPC na KiM u stvarnom životu, koliko god se činilo da to nije moguće s obzirom na česte (i pravne i faktičke) napade kojima je SPC na KiM izložena.
Drugo, uloga EU će se verovatno promeniti. EU neće više biti „fasilitator“ pregovora u Briselu, već će aktivnije sprovoditi svoju spoljnu politiku usmerenu protiv Rusije, a preko manjih i slabijih država koje percipira kao ruske saveznice, poput Srbije. U tom smislu, ovde će „ukrajinski efekat“ biti promena međunarodnog okvira u kom se primenjuje „Kurtijeva doktrina“. Umesto pozivanja Kurtija na primenu presuda, EU će zajedno sa Kurtijem formulisati rešenja u pregovorima na štetu Beograda. Preksinoćna najava Žozepa Borelja da će posebnu pažnju posvetiti Zapadnom Balkanu, s obzirom na to da EU očekuje da se kriza izazvana ratom u Ukrajini prelije tamo, je takođe vrlo indikativna u tom pogledu.
Treće, i najgore – svaka buduća agresija prištinskih snaga na Severno Kosovo će biti opravdavana kao preventivna od strane kako Kurtija, tako i EU, odnosno neće više biti potreban bilo kakav formalni izgovor poput npr. suzbijanja šverca. Tu će „ukrajinski efekat“ predstavljati konačnu nadogradnju „Kurtijeve doktrine“ tako da se srpski faktor preventivno i trajno „pacifikuje“.
Nova „kosovska politika“ kao mogući izlaz
Ukoliko se moje pretpostavke obistine, onda će ionako umrtvljen briselski proces preći u terminalnu fazu. Moguće je da je izlaz iz takve situacije napuštanje tog procesa usled njegovog nenapredovanja (slično faktičkom napuštanju minskog procesa, uz sve razlike između Brisela i Minska). To bi predstavljalo drugu stranu „ukrajinskog efekta“, ali to zahteva mnogo aktivniju politiku Beograda, koji je trenutno zauzet balansiranjem između Zapada i Rusije, kao i „Srpske liste“, koja je toliko puta „napuštala“ prištinske institucije, i koja sada najavljuje nekakav „reciprocitet“… Ukoliko nas, kako kaže jedan evropski diplomata sa velikim balkanskim stažom, naše balansiranje diskvalifikuje iz postupka pridruživanja EU, čemu onda briselski proces kao sastavni deo (in)famoznog pregovaračkog poglavlja 35?
Moguće je i da postoje neki drugi izlazi iz te situacije, ali je svakako sigurno da je potrebna nova „kosovska politika“. Na tako nešto je, malo pre eskalacije u Ukrajini, pozvao i jedan iskusni srpski političar, i to na stranama najstarijeg dnevnog lista na Balkanu. On tako predlaže da se u pregovore uključi i Rusija, s obzirom da se SAD već tamo nametnula kao akter van briselskog okvira. To možda neće biti moguće u svetlu bratoubilačkog rata u Ukrajini, a možda baš to bude i jedna od posledica… Nema većeg stereotipa za završetak teksta od onog – vreme će pokazati.