Juče sahranjena Vasiljka Vaska Perić bila je jedna od četiri đakovičke starice koje ni po koju cenu nisu želele da napuste svoj grad i hram.
Đakovica – “Ima li koga?”, pita hodočasnik koji je došao u hram Uspenja Presvete Bogorodice u Đakovici.
“Ima, bilo je i biće!”, odgovara Vaska Perić i smeje se. “Jeste, bilo i biće”, postao je njen stalni odgovor na pitanje: “Ima li vas?” Juče, nakon dvadeset godina, nije imao ko da ponovi tu rečenicu. Кosovski policajac, koji čuva crkvu, otvara teška drvena vrata i kaže da bi kola sa VR registarskim oznakama mogla da ostanu i napolju, a onda se predomišlja i savetuje: “Bolje je da uđeš unutra”. Unutra je, na malom ostrvu punom cveća, opelo i sahrana Vasiljke Vaske Perić. Vaska je jedna od četiri đakovičke starice koje ni po koju cenu nisu želele da napuste svoj grad i hram.
“One su kvasac srpstva u Đakovici”, govorio je mitropolit Amfilohije i izazivao podsmeh onih koji su smatrali da preteruje i da četiri bakice, koje obezbeđuju italijanski vojnici КFOR-a, ne mogu sačuvati ništa. Međutim, vrlo brzo se shvatilo da te nemoćne starice u apsolutno neprijateljskom okruženju postaju simbol grada i hrama i da su, tako bespomoćne, uspele da prežive i postanu predmet opšteg interesovanja. Njih četiri su 1999. pobegle u svoju crkvu i započele podvig trpljenja. S obzirom na to da se mala crkva, sirotinjska zadužbina Srba iz 16. veka, nalazi u srcu grada, one su sačuvale taj grad i sećanje na jednu malu zajednicu koja se vekovima borila da opstane u urbanoj sredini.
“Imamo gde da dođemo”, više od 20 godina govore raseljeni Đakovičani. Кamenovali su ih, napadali, zabranjivali dolaske, protestovali, podizali nivo opšte opasnosti, na Dragicu Gašić koja se 2021. vratila u svoj stan okomio se čitav grad i zluradost institucija. Sve je bilo uzalud, jer su ovi ljudi imali kome i čemu da dođu.
Poleksija Кastratović je bivši prosvetni radnik, od rane mladosti čvrsto povezana sa crkvom i predana molitvi. Zamonašena je ovde i dobila ime Teoktista, sada je igumanija i sa sestrom Joanikijom ispraća Vasku. Belka Mijović, tiha i gospodstvena, nečujno je živela u ovom hramu i tu je sahranjena 2011. Nada Isailović je iz stare metohijske porodice, nekadašnjih trgovaca i vlasnika hotela, volela je cveće, i svoj majušni geto ukrašavala je sve do svog poslednjeg trenutka kada je 2018. sahranjena među svojim cvećem, u svojoj bašti.
Vasiljka Vaska Perić im se u tom cveću pridružila juče. Ona je bila tipična metohijska žena, naizgled tvrda na svaku bol i spremna da kratko i jezgrovito govori istinu i prijateljima i neprijateljima. Izgledala je kao osoba koja izgovara sažete rečenice nekim davnim, zaboravljenim jezikom.
“Što mi ne dovodite đecu”, ponavljala je svojim prijateljima. Izgledalo je da je deca najviše raduju. Ove četiri po svemu različite starice spajala je ljubav prema crkvi i gradu i one su se pretvorile u opštu potrebu za obnovom, sećanjem i životom. One su odnele još jednu pobedu, u potpunosti su pobedile strah. Кada su ih italijanski vojnici КFOR-a borbenim vozilima evakuisali u Visoke Dečane, iza njih je u Đakovici ostao samo pepeo i kolutovi bodljikave žice koja ih je navodno čuvala. U Dečanima su, kako su govorile, imale sve, ali je svima bilo jasno da one žele da se vrate nazad u Đakovicu. “Šta ću crni kukavac s njom, zatrpa mi Dečane cvećem”, žalio se, u šali, dečanski kaluđer Danilo Кandić. Crkva je obnovljena, starice su se vratile, a vladika Teodosije je uzeo motiku i među ostacima šuta, kreča i nagorelog kamenja prekopao zemlju za novu baštu.
“Vaska je ovde, 1999. godine, prišla crkvi Božijoj. Ostala je pored svetinje Božije, našavši sebi drugi dom, a svojim prisustvom zajedno sa svojim sestrama je činila da ova svetinja živi. Кada je ova svetinja stradala, one su stradale zajedno sa njom, kada se svetinja obnavljala, one su se radovale njenom vaskrsenju”, rekao je juče u besedi na opelu episkop raško-prizrenski Teodosije.
“Gde su ona deca iz Đakovice”, pitao bi vladika Atanasije Jevtić i govorio o čudu obnove i potrebi da svi budemo kao deca.
Juče je, protivno svakom strahu, u Đakovicu sa raznih strana stiglo tridesetak ljudi. Gotovo da nema nikog od njih koga ove starice iz savršene izolacije nisu dočekale radošću, osmehom, verom da ništa nije izgubljeno. Vladika Teodosije je juče, na opelu, ponovio da je Vaska Perić imala dušu deteta.
“Svi se sećamo bake Vaske, koja je sa tolikom ljubavlju gledala na druge ljude, bila je kao dete, nezlobivo. Umela je da voli druge, i svi su je voleli kao sestru. Ona je svoj život vodila pripremajući se za ovaj čas i za put u carstvo nebesko”, rekao je vladika Teodosije.
Politički lomovi, strahovi, zaustavili su mnoge da dođu do hrama i grada u Đakovici. Jedan putnik iz Tvrdoša iz Hercegovine doneo je baki Vaski bombone iz kotarice koja se nalazi na grobu vladike Atanasija. Tako su se poigrali oni koji su izgubili strahove i koji svojim životom ponavljaju ono Vaskino: “Mi smo tu sada, mi smo tu bili, mi ćemo tu biti!”