Elizabet Skjuz, profesorka novinarstva i medijskih studija Univerziteta u Koloradu jasno definiše etičke smernice u medijskom pristupu izveštavanja o masovnim zločinima, pozivajući na odgovorno novinarstvo i temeljno promišljanje u pristupu informisanja javnosti.
Elizabet Skjuz (Elizabeth A. Skewes) je vanredni profesor novinarstva i medijskih studija Univerziteta u Koloradu. Njeno istraživanje se fokusira na sociologiju medija i novinske prakse, ulogu medija u izbornoj politici i politiku u popularnoj kulturi. Takođe radi na novom istraživanju koje uključuje medijsko izveštavanje o masovnim tragedijama i žrtvama tih događaja. Autorka je knjige “Kontrola poruka: Kako se prave vesti na tragu predsedničke kampanje” i autor i koautor poglavlja u knjigama i članaka u časopisima o novinarskim normama, vrednostima i praksi. Ona je bivša reporterka dnevnih novina u Zapadnoj Virdžiniji i Floridi, a radila je kao slobodna reporterka za novine u Njujorku i Koloradu. Takođe je radila kao urednica za alumni časopise. Diplomirala je političke nauke na UCLA, magistrirala novinarstvo u državi Ohajo i doktorirala masovne komunikacije na Univerzitetu Sirakuza.
Elizabet Skjuz vanredna profesorka novinarstva i medijskih studija sa Univerziteta u Koloradu, ističe važnost poštovanja etičkih smernica prilikom izveštavanja o ovakvim događajima.
„Na svakoj redakciji i na svakom novinaru je da sami odluče o etičkim granicama, ali postoje stvari za koje znamo da će povrediti žrtve u smislu izveštavanja. Ako je to u službi javnosti i njenom pravu da zna i potrebi javnosti da zna. Možete da osećate da morate da izveštavate o nečemu, ali postoje stvari koje ne služe javnosti i njenom pravu da zna ili potrebi da zna”, kazala je u intervjuu za Radio Goraždevac Elizabet Skjuz.
Skjuz naglašava da dok javnost ima pravo i potrebu da zna o ovim tragedijama, postoje granice koje bi trebalo poštovati. Odnos prema detaljima o napadaču, posebno prikazivanje njegovog lica na naslovnim stranicama, može dodatno povrediti žrtve i ne doprinosi razumevanju događaja. Fokusiranje na motivaciju napadača, kako kaže, često nije od pomoći i može dodatno traumatizovati javnost.
„Javnost zaista ne treba da gleda lice napadača na naslovnoj strani sve vreme. Verovatno ne treba uopšte da vidi lice napadača. To ne pomaže da se objasne stvari i kada se vidi napadač, to dodatno pojačava ličnu bol koju žrtva može da oseća. Takve stvari kao što su navođenje imena napadača, pokušaj da se objasni motiv napadača što obično nikako ne može da se razume, osim ako neki psiholog zaista ne počne da razotkriva šta je možda napadač napisao. Svo to fokusiranje na izveštavanje o napadaču uopšteno govoreći nije od pomoći žrtvama i zaista ne informiše javnost, tako da nema potrebe da se to radi“, rekla je Elizabet Skjuz.
Profesorka Skjuz ističe da novinari često osećaju pritisak da budu prvi s informacijama, posebno u eri društvenih mreža, ali se naglašava važnost tačnosti informacija i pažljivog, odgovornog izveštavanja. Treba se fokusirati na rešenja, a ne na senzacionalističko izveštavanje.
„Mislim da su neki od glavnih izazova da novinari osećaju potrebu da budu prvi koji će imati informaciju. U nekim primerima je to apsolutna potreba, a u nekim slučajevima je to novinarski ponos i možda bi ga trebalo ostaviti po strani. Postoji i izazov društvenih mreža. Društvene mreže mogu da dobiju informaciju onoliko brzo koliko neko može da izvadi telefon iz džepa i da otkuca nešto na tviteru ili eksu. Postoji način na koji novinarstvo, kada to kažem, mislim na ljude koji su obučeni i pokušavaju da urade svoj posao dobro, mora da to stavi po strani. Biti tačan, biti temeljan je mnogo važnije nego biti prvi kada je reč o izveštavanju o traumama. Morate da usporite malo kako biste dali sebi vremena da razmislite šta bi moglo biti od najvećeg interesa javnosti, interesa žrtava i zajednice koji pate. Kako da to bude izveštavenje koje je orijentisano ka pronalaženju rešenja, pre nego izveštavanje koje je nepristojno (nedolično)”, kazala je Skjuz.
Elizabet Skjuz je takođe istakla politički uticaj na izveštavanje o pucnjavama i zločinima, posebno u SAD-u. Prikazala je kako politička podeljenost može ometati diskusije o sistemskim problemima koji dovode do ovakvih događaja. Istovremeno, političari bi trebali biti smireni i podržavajući prema javnosti u tim trenucima, umesto da stavljaju naglasak na napadače.
„Mislim da u Sjedinjenim Američkim Državama, politika utiče mnogo na to kako razgovaramo o kontroli oružja o zakonima o oružju jer to je vruće političko pitanje i takođe je komplikovano zbog činjenice da grupe kao što je nacionalno streljačko udruženje imaju mnogo fondova sa kojima lobiraju i tako pomažu da se podrže kandidati koji se kandiduju za funkciju, što znači da takvi kandidati veoma nerado čine bilo šta da izmene zakon o oružju u Sjedinjenim Američkim Državama. Vrhovni sud je postao više ispolitizovan i da se nadovežem na ranije pitanje da je dosta toga povezano sa društvenim mrežama koje utiču da ljude više razdvajaju nego što ih spajaju (okupljaju)”, rekla je Elizabet Skjuz.
Govoreći o govoru mržnje, profesorka je naglasila da mediji ne bi trebalo da daju davati prostor osobama koje šire takav toksični sadržaj.
„Nemojte ih pozivati u svoje programe, nemojte im davati prostora. Oni mogu biti u društvenim mrežama, mogu pisati kolumne ali mediji ne moraju da objavljuju ono što oni govore, ne moraju da pišu o njima. Mediji možda treba da pišu da oni uzrokuju probleme i da su oni toksični ljudi koji prave štetu diskusiji u javnosti, umesto da je poboljšaju. Nemojte im davati prostor“, dodala je Skjuz.
U vezi s etničkom pozadinom žrtava ili počinilaca, istaknuto je da svaka žrtva zaslužuje istu pažnju i poštovanje, bez obzira na njihovu etničku pripadnost.
„Mislim da neće sve žrtve hteti da govore, ali mislim da je važno da se da prostor, vreme, štagod, bilo kojoj žrtvi koja želi da ispriča priču o svom iskustvu ili o njihovoj voljenoj osobi, Na kraju, mi smo svi članovi jedne iste zajednice, zajednice koja je bila traumatizovana i koju čine različite etničke pripadnosti. Favorizovanje jedne etničke grupe u odnosu na drugu, počinje da ih razlikuje na način koji nije od pomoći. Tako da se nadam da bi novinari trebalo da imaju na umu da svako ko je žrtva masovne pucnjave ili bilo koje druge traume, bez obzira ko su i da li je njihova etnička pripadnost ista kao vaša ili ne, zaslužuju istu vrstu pažnje kao i svako drugi“, kazala je Elizabet Skjuz.
Skjuz je zaključila preporukama novinarima da se fokusiraju na žrtve, poštuju njihovu kontrolu nad pričom, istraže sistemske probleme, izbegavaju senzacionalizam i podržavaju rešenja.
„Kada novinari žele da razgovaraju sa žrtvama zaista treba da obezbede da žrtve imaju kontrolu nad narativom. Neko ko je žrtva je traumatizovan i u bolu i ako je voljna da podeli taj bol sa vama, podeli svoje srce i svoju priču, onda im dugujete da im dozvolite da ispričaju priču na način na koji za njih ta priča ima smisla. Dopuštanjem da žrtve imaju dosta kontrole nad pričom i načinom kako je ispričana je važno, a takođe i razumevanje da ljudi koji su pod traumom imaju drugačije moždane procese i memoriju u vreme traume i oni moraju imati slobodu da ispričaju ono čega se sećaju, jer ne radite policijsko ispitivanje, ne morate da znate sve šta se desilo tada, šta je rekao napadač. Samo ih pitajte čega se sećaju i šta su osećali u tom trenutku, šta su mogli da čuju, da li su i drugim čulima nešto osetili kao što su miris, dodir. Sve to može voditi ka dobrom intervjuu za novinara, jer informacije koje dobijate su istinitije sećanje. Ali dobro i za žrtvu, jer ne pokušavate da ih naterate da dobijete informacije o (detaljnom) žrtvinom sećanju jer je njihov um blokiran, pokušava da ih zaštiti i kao novinar ne bi trebalo da ih pritiskate u zone u kojima se ne osećaju udobno“, zaključuje Elizabet Skjuz.