Elma Srdanović iz Pećke Banje, psihološkinja posvećena radu sa decom sa posebnim potrebama, bila je gost u podkastu „Mladi u Fokusu“. U ovoj epizodi, Elma je podelila svoju priču, od početka svoje karijere do današnjih dana, objašnjavajući kako i zašto je odlučila da se posveti ovom važnom i humanom pozivu.

„Zapravo, da budem psiholog odlučila sam se zato jer sam uvek imala želju da pomažem ljudima. Prvenstveno me je zanimalo to njihovo emocionalno, psihičko, mentalno, globalno stanje, tako sam se odlučila da upišem psihologiju. Samim tim i da poboljšam način i kvalitet svog života,“ počinje Elma, objašnjavajući svoju motivaciju da upiše psihologiju.

Elma ima četiri godine radnog iskustva sa decom sa posebnim potrebama i ističe da je ovaj posao izuzetno odgovoran, ali i lep. „Posao koji radim je zaista odgovoran. Rad sa decom sa posebnim potrebama zaista nije lak, ali jeste lep. Svakodnevno se susrećem sa različitim izazovima, ali posao koji radite sa mnogo ljubavi, uvek nađete rešenje za bilo kakve probleme.“ Elma veruje da je rad sa decom sa posebnim potrebama human posao i da je važno pokazati svetu da ova deca mogu biti integrisana u društvo na različite načine.

„Društvo me izuzetno podržava, kao i porodica. Podržavaju me u svim poljima što se tiče mog profesionalnog posla. S tim da ja radim i privatno i u školi, dakle apsolutno malo vremena imam za sebe, ali odlučila sam da se posvetim tom poslu i želim da do kraja pokažem svoju profesionalnost i da imamo efikasan rezultat u tom poslu,“ kaže Elma u podkastu Radio Goraždevca „Mladi u fokusu“, naglašavajući važnost podrške okoline u njenom radu.

Elma deli i inspirativne priče iz svog iskustva, poput rada sa detetom sa poremećajem autističnog spektra koje je otkrilo svoj talent u umetnosti. „Imali smo priliku da u školi upoznamo dete koje je dijagnostifikovano sa poremećajem autističnog spektra i samim tim je imalo problema u govoru i komunikaciji. Onda smo otkrili, kao profesionalno osoblje, da je dete jako talentovano što se tiče umetnosti. Jako uspeva u tom polju umetnosti, i u svakom smislu je motivacija za sve ostale učenike.“

Naglašava važnost podrške i integracije dece sa posebnim potrebama u redovne nastavne procese. „Jako je bitno da podržimo takvu decu, kao što su deca sa smetnjama u govoru i razvoju, da ih integrišemo u redovnim nastavama, da pružimo moralnu podršku njihovim roditeljima, i da ih sve onako zajedno pozovemo da roditelji budu podrška svojoj deci.“

Elma smatra da su dodatni nastavni materijali i prilagođene metode rada ključne za uspeh u radu sa decom sa posebnim potrebama. „Najefikasnijim smatram obezbeđivanje dodatnog nastavnog materijala i odabir metode rada koja je u skladu sa potrebama deteta. Uglavnom koristimo vizuelnu i demonstrativnu metodu rada.“ Takođe, ističe važnost stalne saradnje sa roditeljima kako bi se postigao maksimalan napredak deteta.

Uloga roditelja je, prema Elmi, najvažnija.

„Ja sam naglasila da je uloga roditelja najvažnija u ovom slučaju. Praktikujem u mom radu svakodnevno susretanje, odnosno razmenjivanje informacija sa roditeljima kada je u pitanju njihovo dete.“

Elma se suočava i sa izazovima u vezi sa uslovima rada i dostupnosti resursa. „Uglavnom se susrećemo sa problemima kod uslova. Malo imamo uslova u školama za rad sa decom sa posebnim potrebama. Potrebne su nam izvorne učionice u kojima sa vremena na vreme možemo individualno obavljati aktivnosti sa decom sa posebnim potrebama.“

Elma je posvećena razbijanju stereotipa i diskriminacije prema deci sa posebnim potrebama. „Postoje stereotipi i smatram se da će to u budućnosti biti jedan od najvećih izazova. Trebamo organizovati što više radionica ili informativnih sesija kako pristupiti detetu sa posebnim potrebama, kako ga podržati i uključiti ostatak građana u tom polju.“

Na kraju, Elma zaključuje da rad sa decom sa posebnim potrebama nije lak, ali uz profesionalno usavršavanje i podršku okoline, moguće je postići značajne rezultate. „Na početku je bilo jako teško. Sada mi je to svakodnevna situacija i ako se desi da jedan dan zbog zdravstvenih problema ili nekih drugih obaveza ne dođem na posao, meni je tada stres, zato što sam se navikla i apsolutno posao ne gledam kao stresan, već kao neki koji doprinosi društvu.“