Groblje na kome su Srbi sahranjivani sve do 1998. godine nalazi se u delu Orahovca gde živi albansko stanovništvo. Iz bezbedonosnih razloga, od te pa sve do 2014 godine, preminuli Srbi sahranjivani su u porti crkve Uspenja Presvete Bogorodice u gornjem delu grada.
Blagoslovom vladike raško-prizrenskog Teodosija, već 10 godina unazad, ponovo se upokojeni sahranjuju na starom groblju.
Sa ovog groblja vidi se gotovo čitav Orahovac, kao na dlanu.
A na njemu stotine i stotine grobova, hiljade sahranjenih Srba, nečijih očeva, majki, rođaka, sinova, kumova i najboljih prijatelja i samo desetak “preživelih spomenika” i to uglavnom onih sa petokrakom.
Neko mrtvima tu ne daje mira. Nekome smeta krst, nekome srpsko prezime ili možda oproštajna poruka koju je ostavila majka na sinovljevom grobu ili sestra na spomeniku svoga brata.
Smetaju nekome krstovi iznad grobova Bogdana i Božidara Šarića, Novice Ilića, Ružice Stojanović, Nebojše Vitoševića, Slobodanke Baljošević, Bogoljuba Kujundžića i mnogih drugih. Smeta nekome ko se ne zapita, kako je porodici kada samo dođe da zapali sveću a naiđe na polomljen krst ili zatekne kesu smeća ili mrtvog psa na grobu svoje majke ili oca.
I tako ko zna koliko puta do sad.
Sa groba Predraga Vitoševića, samca iz Orahovca, kome nije prošlo ni godinu dana od upokojenja neko je odneo krst. Njemu nema ko da postavi novi. Po nekad neko od komšija i prijatelja ode da mu zapali sveću, jedva pronalazeći mesto gde je sahranjen.
A mnoge, koji tu leže zatrpani orahovačkom zemljom, u grobovima zaraslim u korov, su i njihovi najbliži zaboravili ili samo nemaju vremena da odu i da ih obiđu. Čak ni za Zadušnicu.
Ostavljeni su na milosti i nemilost nekom, ko očigledno, milosti nema.
