Sa Mirjanom nismo razgovarali o ovoj teškoj temi, već o njenom svakodnevnom životu, izazovima s kojima se suočava, ali i o radostima koje pronalazi u porodici i radu. Njena svakodnevica u seoskoj sredini ispunjena je mnogobrojnim obavezama.
„Rano ustajem, kao što je uobičajeno na selu. Imamo malo stoke, pa odlazimo do štale. Takođe, imamo i velike plastenike gde provodimo najviše vremena. Sada je sve završeno, jedino što imamo predah do Božića. Posle toga, u februaru, počinje sezona rasada.“
Radni dan Mirjane Srbnjak često započinje pre svitanja.
„Ako sam prva svena, idem na posao. Suprug završava sve ostalo. Kada se vratim, pravimo ručak. Trudimo se da budemo zajedno, ali deca su sada svako na svoju stranu. Ostali deo dana uglavnom provodimo u seoskim poslovima, kao i većina ljudi ovde,“ kaže Mirjana, ističući kako život na selu zahteva stalnu angažovanost.
Izazovi s kojima se suočavala tokom godina bili su veliki, a najteže je bilo tokom ratnog perioda.
„Teško mi je pala ratna situacija i dešavanja u prvih pet godina. To me je mnogo opteretilo, i zdravstveno i psihički,“ priznaje Mirjana.
Međutim, pronašla je snagu da se fokusira na budućnost svoje porodice.
„Shvatila sam da nemamo gde da idemo. Fokusirala sam se na školovanje dece i počela da se bavim preradom zimnice. To je težak posao, ali mi je mnogo pomogao, i finansijski i psihički. Kada imam obaveze, nemam vremena za razmišljanje.“
Prerada zimnice postala je važan deo njenog života.
„Ovim poslom se bavim već šesnaest godina. Početak je bio skroman, ali jedan poznanik, koji je veoma uticajan, pomogao nam je. Sada ima previše posla, ali i mi smo već malo posustali, jer deca više nisu tu, a godine čine svoje,“ objašnjava Mirjana.
Govoreći o ulozi žena u zajednici, Mirjana primećuje promene u odnosu na generacije.
„Mislim da moja generacija i jedna ili dve mlađe nisu baš imale pravo glasa. Naviknute smo na kuću, obaveze, decu, goste, slave. Mlađi sada žive drugačije, ali i njima nije lako u ovim uslovima,“ kaže ona, dodajući da su žene u selu često opterećene brojnim zadacima, ali i dalje pronalaze način da se izbore sa svim izazovima.
Iako nema vremena za hobije, Mirjana je zadovoljna svojim životom.
„Stalno dobijam kritike od dece, ali mislim da je kasno za nove hobije. Meni je ovako lepo. Zadovoljna sam i srećna, jer su deca dobra i poštuju nas,“ naglašava ona.
Na pitanje o željama za budućnost zajednice i njene porodice, Mirjana kaže da se uvek vraća na period prvih pet godina posle rata.
„Mi smo to odbolovali. I vi ste bili mali, pa se sigurno sećate. I posle toga, ne znam, i Hirošima da prođe ovde, mi odavde ne idemo. Moja budućnost je ovde. Nadam se da će moj sin, koji voli selo i životinje, nastaviti da živi ovde,“ zaključuje Mirjana sa osmehom, zahvalna na onome što ima.
