Ova hrabra porodica je uprkos svim teškoćama ostala verna svom domu, čuvajući tradiciju i uspomene na prošla vremena.
„Pa šta da ti kažem, mi kad smo se vratili, bilo je jako teško. Sve je bilo ravno, pusto. Ovo je nekada bilo selo puno voćnjaka, pšenice, sve je bilo lepo. Imali smo koševe, ambare, selo je bilo živo“, kaže Velika Lopaćanin.
Nakon povratka, kuća je bila samo temelj, a Velika se setila truda i strpljenja koje je bilo potrebno da je ponovo izgrade.
„Prošlo je dugo vremena dok smo uspeli da je ponovo izgradimo“, dodaje ona.
Prvi dani povratka bili su izuzetno teški.
„On se prvi vratio, jer su tražili da se kuće obnove. Bio je smešten u Vidanje, pa je dolazio ovde svaki dan da spava i radi. Bilo je strašno – sam je tu boravio sa još dve komšije. Kada sam se ja vratila, kuća je bila tek omalterisana, puna vlage, a zima je bila strašna. Dali su nam neku konjsku ćebad, pa smo se snalazili kako smo znali. Struja je dolazila samo po dva-tri sata dnevno. Teško je to bilo“, kazala je Velika.
Iako su u braku već 50 godina, Velika ističe da nisu uvek imali lak život, ali da su izdržali sve nedaće.
„Nije uvek bilo lako, ali smo izdržali. Danas smo ovde sami, teško je, ali navikli smo se“, priznaje Velika Lopaćanin.
Danas se izdržavaju od svog imanja.
„Radimo na imanju, sejemo pšenicu i baštu za nas. Imamo njegovu penziju iz Jošaničke banje, ali nije velika. Od toga živimo, uz ono što sami proizvedemo“, kaže Lopaćanin.
Iako imaju zdravstvenu zaštitu, udaljenost od Kline stvara poteškoće.
„Kad zovemo, dolaze. Sad su bili da daju injekcije za njega iz Osojana. Sestra dolazi i pomaže kad treba. I za mene je isto – kad sam bolesna, zovem i dođu. Ali teško je jer nam je Kline daleko, a uvek nešto treba“, kaže Velika.
Iako nemaju redovne posete, oni se oslanjaju na svoje komšije, Božu i Vesnu iz PO Klina, koji im pomažu kad im je najpotrebnije.
„Svako ima svoje brige i obaveze. Kad nam nešto treba, zovemo“, objašnjava ona.
Odnos sa Kancelarijom za zajednice je, prema rečima porodice, povremeno.
„Obilaze nas. Direktorka kancelarije Silvija Rašković dolazi kad ima vremena, ali i ona ima svoje obaveze“, ističe Velika.
Iako komšije ne prave veće probleme, krađe su česte.
„Pokrali su nam dosta stvari – traktor, priključke, kokoške. Čak sam našla ubijenu kokošku sa odsečenom glavom, ostavljenu da izgleda kao da sam je ja ubila“, navodi Velika.
„Teško je živeti u samoći, ali navikli smo. Naveče se zaključamo u kuću, nigde svetla nema, sve je pusto. Ali šta ćemo, takav je život“.
Iako trenutno imaju problema s vodom zbog najave izgradnje novog puta, jer su presekli cevi koje vode ka njihovoj kući, porodica Lopaćanin i dalje ostaje u svom domu.
„Kupujemo vodu za sve potrebe. Bunar imamo, ali voda nije za piće – čak su rekli da nije ni za umivanje“, zaključuje Velika.
