Dok primeri iz BiH pokazuju koliko propusti u sistemu mogu biti fatalni, slični obrasci prepoznaju se i na Kosovu. Žene često ne prijavljuju nasilje zbog straha, sramote i nedostatka poverenja u institucije, a sigurni prostori i hitne mere često su ograničeni. I BiH i Kosovo pokazuju da zakonska zaštita i fizički sigurni objekti nisu dovoljni ako žrtve ne veruju sistemu.
Zabrana prilaska nije sprečila ubistvo trudnice
Jedan od najpotresnijih slučajeva koji je ogolio neuspeh institucija desio se krajem novembra 2022. godine, kada je tridesetpetogodišnja trudnica u devetom mesecu trudnoće ubijena ispred same Ginekološke klinike u Prištini. Dok je čekala porođaj, žrtva je nakratko izašla u dvorište bolnice, gde je u nju iz vatrenog oružja pucao suprug. Prema navodima očevidaca i izveštajima medija, osumnjičeni je nastavio da ispaljuje hice u žrtvu čak i nakon što je pala na zemlju.
Ovaj brutalni femicid, izvršen na mestu koje je trebalo da bude najsigurnije za ženu i njeno nerođeno dete, izazvao je talas protesta širom Kosova. Iako je tadašnji vrh vlasti obećao hitne reforme i nultu toleranciju prema nasilju, statistike za 2024. i 2025. godinu pokazuju da su žene i dalje meta u trenutku kada su najranjivije.
Kosovska policija je u 2025. godini zabeležila 2.815 prijavljenih slučajeva nasilja u porodici, a u 75,3% slučajeva žrtve su bile žene. Od 2010. do 2024. ubijeno je 58 žena, a u 2024. zabeležena su tri femicida. U 2025. do septembra ubijena je jedna žena.
„Tokom 2025. godine na nivou celog Kosova zabeleženo je 2.459 slučajeva nasilja u porodici, a u samoj Peći primetan je porast broja žena koje se odlučuju da nasilje prijave policiji. Iako smo uložili ogroman trud u kampanje podizanja svesti, pred nama je i dalje veliki izazov zbog duboko ukorenjenih patrijarhalnih stavova da žena treba da ‘ćuti i trpi’“, izjavila je Ardita Bala, direktorka Centra za dobrobit žena u Peći (Sigurna kuća).
Infrastrukturni jaz – Gde su sigurne kuće?
U odnosu na BiH, na Kosovu je izražen i problem nedostatka sigurnih kuća. Na Kosovu trenutno postoji ukupno osam funkcionalnih sigurnih kuća koje pružaju utočište žrtvama nasilja u porodici, a nalaze se u Prištini, Gnjilanu, Peći, Đakovici, Prizrenu, Uroševcu, Mitrovici i Novom Brdu, dok je objekat u Zubinom Potoku trenutno van funkcije.
Jedino aktivno utočište u srpskoj zajednici nalazi se u Novom Brdu, gde je smeštena 21 žrtva, a samo sedam ih je došlo direktno preko policije. Na severu Kosova ne postoji aktivna sigurna kuća već dve godine, pa žrtve često moraju da putuju na jug, što dodatno ugrožava njihovu sigurnost. Ovo je jedan od gorućih problema za žene sa severa Kosova, posebno iz Severne Mitrovice. Poznavanje jezika je ključna stvar.
Milica Stojanović Kostić, direktorka NVO „Pravo na pravo“ iz Gračanice, ističe da bez jezičke i institucionalne sigurnosti nema ni stvarne zaštite.
„Ukoliko ne poznajete jezik žrtve dovoljno dobro da biste mogli da vodite službeni razgovor ili sprovodite psihološku terapiju, ne možete joj adekvatno pristupiti. Na Kosovu i dalje nemamo taj nivo poverenja između zajednica da bismo najranjivije kategorije, poput žrtava nasilja, slali u drugu zajednicu. Žrtva, kada izađe iz doma gde je trebalo da bude najsigurnija, mora da ode u objekat gde se oseća sigurno i gde svi govore njen jezik. Kada je odvedete negde gde niko ne govori njen jezik, u specifičnoj političkoj i društvenoj situaciji, ona se ne oseća relaksirano. Mnoge neće pristati na to i vratiće se nasilniku, što je strašno“, kazala je Stojanović-Kostić.
Porodične sobe u 18 opština
Uvođenje „porodičnih soba“ deo je nastojanja Kosovske policije da postupanje prema žrtvama nasilja učini humanijim i manje traumatičnim. Sobe su instalirane u 18 opština uključujući Gračanicu, Štrpce, Parteš, Klokot i obe Mitrovice. Reč je o posebnim, izdvojenim prostorijama u policijskim stanicama, opremljenim tako da omoguće miran i diskretan razgovor sa ženama i decom, bez prisustva drugih službenika ili građana.
Međutim, organizacije koje rade sa žrtvama upozoravaju da sama promena prostora ne znači i promenu pristupa. Ako službenici ne postupaju striktno po zakonu, ne informišu žrtvu o njenim pravima i ne ponude konkretne mere zaštite, efekat „porodičnih soba“ ostaje ograničen.
„Često čujemo da policajci ‘glume’ psihijatre i socijalne radnike umesto da rade svoj posao u skladu sa zakonom. Policijski službenik mora da poštuje zakon, da žrtvi ponudi rešenje i smeštaj u prihvatilište, a ne da je miri sa nasilnikom“, navodi Stojanović Kostić.
Nedostatak poverenja u institucije
Podaci pokazuju da većina žena u Novom Brdu traži pomoć mimo policije. Vođene prethodnim iskustvima ili pričama drugih žena koje su prošle kroz ove procese, mnoge veruju da je sigurnije prvo se obratiti nevladinim organizacijama.
Ključni razlozi su strah od počinioca i odmazde, sramota, društvena stigmatizacija, ekonomska zavisnost, nedostatak poverenja u institucije i očekivanje da prijava neće dovesti do stvarne zaštite.
Patrijarhalni obrasci, sramota i ekonomska (ne)zavisnost
Patrijarhalni obrasci i strah od sramote ključni su faktori koji sprečavaju žene da prijave nasilje pre nego što ono eskalira u femicid.
„Vaspitavani smo u tom duhu – gledale smo bake i majke kako spuštaju glavu. Ljudi na ulici okreću glavu od nasilja, a pojedine žene, vođene istim normama, osuđuju one koje odlaze od nasilnika jer žena mora da sačuva porodicu po svaku cenu“, ističu iz NVO „Pravo na pravo“.
Često ni primarna porodica ne želi da prihvati ženu nazad, posebno ako ima decu. Žene su ekonomski zavisne; u procesu nasleđivanja se često odriču imovine u korist muških članova porodice, pa nemaju ništa svoje. Prema podacima iz Novog Brda, čak 80% žrtava se na kraju vrati nasilniku.
„Nemamo sistem koji suštinski podržava ženu nakon izlaska iz prihvatilišta – nema programa za zapošljavanje niti stvarne podrške na terenu. Imamo ženu koja je potpuno slomljena, dok nasilnik često dobija minimalne kazne i ne plaća alimentaciju. Društvo mora da je podrži da postane ‘pobednik’ u toj priči“, poručuju.
Femicid od Nizame do zakona u BiH: Kako je sistem zakazao i šta se promenilo?
Avgust 2023. godine. Gradačac. Ubistvo žene prenošeno uživo na Instagramu. Pred očima bebe. Pred očima javnosti. Žrtva je bila mlada majka, Nizama Hećimović.
Ovaj femicid, koji je potresao Bosnu i Hercegovinu kao nijedan ranije, slomio je dugogodišnju tišinu o nasilju nad ženama i otvorio pitanje koje je javnost mesecima postavljala: Da li je moglo biti sprečeno?
Početkom jula 2023. godine Nizama Hećimović obratila se institucijama tražeći zaštitu od nasilja u porodici. Policija je postupila u skladu sa tada važećim zakonom i Opštinskom sudu u Gradačcu uputila zahtev za izricanje zaštitnih mera: zabranu prilaska, uznemiravanja i uhođenja.
Zahtev je odbijen. U obrazloženju Opštinskog suda Gradačac navedeno je:
„Odbacuje se zahtev MUP-a TK za izricanje predložene zaštitne mere zabrane uznemiravanja i uhođenja osobe izložene nasilju i zaštitna mera približavanja žrtvi nasilja, te se postupak obustavlja.“
Nekoliko dana kasnije, 11. avgusta, Nizama je ubijena.
Ubistvo Nizame Hećimović postalo je simbol sistemskog neuspeha u zaštiti žena od nasilja.
Prebacivanje odgovornosti
Nakon zločina u Gradačcu, spontanih okupljanja građana u mirne šetnje, zahteva za ostavkama i izmenama zakona, usledilo je međusobno prebacivanje odgovornosti između institucija. Policija je tvrdila da je reagovala pravovremeno i u skladu sa zakonom, dok je Sud naveo da nije imao dovoljno osnova za izricanje zaštitnih mera.
Deo pravne struke smatra da je sud imao prostora da postupi drugačije. Advokat Damir Alić ističe da je u ovakvim slučajevima trebalo dati prednost zaštiti žrtve.
„Postojalo je dovoljno argumentacije da sud odredi meru zabrane i da se teret dokazivanja prebaci na nasilnika. On je mogao da koristi pravo na žalbu i dokazuje da nije imao nameru da počini nasilje, umesto da se teret dokaza zadrži na policiji i žrtvi“, rekao je Alić.
Kasnije objavljeni dokumenti pokazali su da su u policijskoj dokumentaciji postojali navodi o nasilju i vidljive povrede. Ipak, odgovornost za institucionalne propuste nikada nije jasno i formalno utvrđena.
Nizama nije bila izuzetak
Ubistvo Nizame Hećimović nije izolovan slučaj. Tuzlanski kanton godinama beleži najveći broj femicida u Bosni i Hercegovini.
Žene su ubijane u sopstvenim domovima, često pred decom. U većini slučajeva počinioci su bili njihovi sadašnji ili bivši partneri. Nasilje je gotovo uvek postojalo i ranije, ali nije zaustavljeno na vreme.
Obrasci se ponavljaju: ranije prijave nasilja, neadekvatna procena rizika od strane institucija, izostanak hitne zaštite i na kraju – smrt.
U nizu femicida, slučajevi Amele Čičkušić iz Tuzle, koja je ubijena u maju 2024. godine, i Inele Selimović, ubijene u februaru 2025. godine, zločinu su dali novu dimenziju jer su zajedno sa njima ubijena i njihova maloletna deca. Zločine su počinili njihovi bračni partneri, očevi njihove dece.
Suprug Amele Čičkušić, nakon što je ubio ženu i decu, počinio je samoubistvo, dok je suprug Inele Selimović posle ubistva žene i sina bežao i skrivao se. Nakon hapšenja branio se tvrdnjom da nije kriv i još uvek čeka suđenje.
Zakonske promene nakon javnog pritiska
Nakon masovnih protesta širom BiH i snažnog pritiska javnosti i nevladinog sektora došlo je do promena zakonodavstva.
U martu 2025. godine u Federaciji Bosne i Hercegovine usvojen je novi Zakon o zaštiti od nasilja u porodici i nasilja prema ženama. Policiji je dato ovlašćenje da odmah, na licu mesta, bez čekanja sudske odluke, izrekne hitne zaštitne mere – udaljavanje počinioca iz stana, zabranu prilaska i zabranu komunikacije.
„One se doslovno izriču na licu mesta. To je ono što će osigurati u sistemu zaštite žrtve da nemamo tog praznog hoda, da nemamo čekanja da nadležni sud izrekne zaštitnu meru“, objašnjava Amra Hamidović, pravna savetnica u misiji OSCE-a u BiH.
Ove mere su upravo ono što Nizama nije imala. U vreme kada je tražila pomoć, sud je bio jedina instanca koja je mogla izreći zaštitne mere, a odluka je zavisila od procene „dovoljnosti dokaza“. Ta procedura Nizami nije pružila zaštitu.
Šta se dešava danas?
Nakon ubistva Nizame Hećimović, a potom i Inele Selimović, gde su evidentni propusti u radu, sistem zaštite žena od nasilja podignut je na viši nivo.
„Ozbiljnije se to shvata, što je vrlo važno, i nema više ono kada osoba dođe – evo i slučaj u Gradačcu i u Kalesiji – da osoba koja se javi za pomoć ne dobije pomoć. Sada se ozbiljnije shvata: čim osoba prijavi nasilje, odmah se sve dokumentuje, uključuje ceo sistem – od centra za socijalni rad, centra za mentalno zdravlje, doma zdravlja, tužilaštva, suda, policije – svi se aktivno uključuju kako bi se pomoglo žrtvi“, rekao je Nedim Osmanović, magistar socijalnog rada.
Nakon stupanja novog zakona na snagu zabeležen je porast broja prijava nasilja i izrečenih zaštitnih mera.
„Ono što mogu reći jeste da smo u prošloj godini imali 189 izrečenih zaštitnih mera, u odnosu na 2024. godinu kada je bilo 78 izrečenih mera, što nam govori jednim delom o porastu broja prijavljenih slučajeva, odnosno da su žene žrtve nasilja osvešćenije, ali i o činjenici da se ozbiljnije pristupilo radu u oblasti nasilja u porodici“, rekla je Edita Selimović iz Centra za socijalni rad Tuzla.
Nevladin sektor pohvalnim smatra to što su pripadnici MUP-a Tuzlanskog kantona odmah primenili mehanizme zaštite žrtava, ne čekajući podzakonske akte.
„Ako uzmemo vremensku distancu od pet-šest godina, kada za svaku prijavu nasilja nismo imali možda nijednu zaštitnu meru ili tek do stotinak mera, zaista treba da raduje činjenica da se sada dosledno poštuje zakon i da se primenjuje ono što je zakon propisao kao mogućnost. Zaštitne mere zaista mogu dati dobre rezultate u prvom periodu kako bi se žrtva zaštitila“, izjavila je Danijela Huremović, voditeljka Sigurne kuće Vive žene Tuzla.
Prema službenim podacima MUP-a Tuzlanskog kantona za 2025. godinu, u Tuzlanskom kantonu zabeležene su 802 prijave nasilja u porodici, a protiv počinilaca podneta su 322 izveštaja. Uporedo sa rastom broja prijavljenih slučajeva nasilja u porodici raste i broj žena i dece koji traže utočište. U Sigurnoj kući u Tuzli prošle godine boravila je 151 osoba – 75 žena i 76 dece. To je rekordan broj od osnivanja ove ustanove i gotovo 29 odsto više nego 2024. godine, kada je smešteno 119 osoba.
Povećanje broja prijava i mera pokazuje da žene češće traže pomoć i da institucije aktivnije deluju u zaštiti žrtava. Zakonom je skraćen i put dolaska žrtve do sigurne kuće.
„Žrtva nasilja može lakše biti smeštena u Sigurnu kuću. Dovoljno je da se obrati direktno, bilo zato što je iz medija saznala za mogućnost smeštaja, ranije dolazila na razgovor ili čula putem drugih kanala komunikacije da postoji sigurna kuća. Stručni tim na osnovu njene izjave i procene rizika može odmah odobriti smeštaj“, kaže Danijela Huremović, voditeljka Sigurne kuće.
Femicid kao posebno krivično djelo
U augustu 2025. godine usvojene su izmene Krivičnog zakona Federacije BiH kojima je ubistvo žene motivisano rodnom pripadnošću prvi put prepoznato kao posebno krivično djelo. Međutim, pojam „femicid“ kao takav nije unesen u zakon pod tim nazivom, već je djelo definisano drugačije, kao posebno krivično djelo „teško ubistvo ženske osobe“.
Kazne su pooštrene, a kršenje zaštitnih mjera prešlo je iz prekršajne u krivičnu odgovornost. Ipak, stručnjaci upozoravaju da strože kazne same po sebi ne znače i veću sigurnost za žene.
Udruženja za borbu protiv nasilja nad ženama slažu se da je ovo važan iskorak, ali samo po sebi nije pobjeda u borbi protiv nasilja nad ženama. Pobjeda je svaki put kada se nasilje zaustavi prije nego što do femicida dođe. Femicid ne počinje ubistvom – počinje ignorisanjem prijava, umanjivanjem rizika i odgađanjem zaštite. Stručnjaci ističu da zakoni mogu spašavati živote samo ako se primjenjuju na vreme.
„Ako želimo zaista razumjeti nasilje u porodici, trebamo ga posmatrati kao jedan kompleksan fenomen. Nije važno samo za rješavanje nasilja u porodici, ni prevencija, ni edukacija, ni samo direktan rad, ni represivne mjere, ali sve zajedno treba uzeti u obzir i sve može dati dobre rezultate“, poručuju iz Vive žene Tuzla.
