Pišu: Valon Fana i Dragana Mihajlović
Fetah Rudi je gotovo dve decenije deo javnog života. Najpre je 13 godina bio odbornik u
Skupštini opštine Mališevo, a potom i poslanik na centralnom nivou. Česta gostovanja na
televiziji i učešće na javnim skupovima izložili su ga ne baš prijatnim komentarima.
Rudi je već 26 godina deo zajednice osoba sa invaliditetom.
„Nakon mojih javnih nastupa ili učešća na skupovima bilo je negativnih komentara, ne mogu
reći da ih nije bilo, ali sam ih namerno izbegavao, ignorisao i gledao svoj posao…” – kaže Rudi.
„Uvek sam bio dobro prihvaćen, ali bilo je slučajeva kada sam čuo kako govore: ‘Šta će ovaj u
kolicima ovde, zašto se ovaj u kolicima pojavljuje na Fejsbuku’, ili ‘Zašto je ovaj poslanik u
kolicima’. To je ono što sam čuo, ali sam ih ignorisao i nastavio da radim svoj posao“,- kaže bivši
poslanik Skupštine Kosova.
Prema procenama organizacija civilnog društva, zasnovanim na standardima Svetske
zdravstvene organizacije (SZO), na Kosovu živi oko 150 hiljada osoba sa invaliditetom, dok
poslednji podaci Agencije za statistiku Kosova (ASK) o socijalnim šemama pokazuju da
finansijsku podršku države prima oko 25 hiljada osoba. U ove brojke, prema ASK-u, uključena su
i deca, kao i paraplegične i tetraplegične osobe.
Svakodnevno se suočavaju sa ograničenim pristupom kretanju, nejednakim mogućnostima za
zapošljavanje i obrazovanje, pa sve do uvredljivih i ponižavajućih komentara. Govor mržnje
prema osobama sa invaliditetom često postaje prepreka njihovoj integraciji u društveni život.
Pranvera Musaj nga Suhareka punon si monitoruese e kamerave në një biznes privat që dhjetë
vite. Ajo thotë se komentet shpeshherë e kanë demotivuar.
Pranvera Musaj iz Suve Reke već deset godina radi kao nadzornica kamera u jednom privatnom
preduzeću. Kaže da su je komentari često demotivisali.
„Negativni komentari su uticali, ne znam, možda iz sažaljenja koje su osećali, često su govorili:
‘Zašto radiš, zar nemaš uslove?“- priseća se Musaj.
„Takvi komentari učine da se osećate loše i počinjete da gledate na stvari malo drugačije,
demorališu vas, ali ja sam nastavila dalje i nikada nisam odustala“, kaže ona. Prema njenim
rečima, u prošlosti su negativni komentari i govor mržnje bili prisutniji.
„Uvek je bilo predrasuda. Ako nisu govorili, bilo je pogleda, bilo je različitih rekacija kada bi
videli da smo izašli na kafu ili da smo deo obrazovnog sistema… bilo je i nekih komentara, ali
sada ih ima manje“,- kaže Pranvera Musaj.
Mentor Mehmetaj je još jedna osoba sa invaliditetom iz Srbice. Već 18 godina, on je deo jedne
privatne kompanije, u kojoj radi kao IT. Tokom godina suočavao se sa uvredljivim komentarima
samo zato što je u invalidskim kolicima.
„Naravno da je bilo reči, čuo sam razne komentare, ali najteže mi je bilo kada su mi rekli: ‘Imaš li
majku? Jadna majka šta vidi u tebi.’ To je bilo veoma teško, samo zato što su me videli u
kolicima“- priseća se Mehmetaj.
„U svakodnevnom životu svi smo izloženi predrasudama. Izloženi smo predrasudama i zbog
posla koji radimo, i od društva, i od okruženja, i od svih. Ako bismo stali da slušamo šta ljudi
govore, morali bismo da prekinemo sve u životu“ – dodaje on.
Organizacije civilnog društva koje se bave zaštitom prava osoba sa invaliditetom kontinuirano
upozoravaju na jezik koji se koristi prema osobama sa invaliditetom.
Govor mržnje prema ovoj zajednici utiče na njihovu socijalizaciju, ocenjuje Udruženje
paraplegičara i dečje paralize Kosova.
„Na Kosovu se osobe sa invaliditetom i dalje suočavaju sa brojnim predrasudama, koje ih često
guraju ka osećaju nesigurnosti, kompleksima, strahu i društvenoj izolaciji. To ne utiče samo na
njihovo emocionalno blagostanje, već i na stvarne mogućnosti za uključivanje u društvo“-
navodi HANDIKOS.
„Nažalost, čak i danas se osobe sa invaliditetom često posmatraju iz dobrotvorne perspektive, a
ne kao nosioci jednakih ljudskih prava. Ovakva percepcija rasprostranjena je ne samo u društvu,
već i u javnim i privatnim institucijama, što direktno utiče na način na koji se izrađuju politike i
pružaju usluge“- konstatuje HANDIKOS.
Prema ovoj organizaciji, diskriminacija osoba sa invaliditetom deli se na tri oblika: predrasude,
diskriminacija u vezi životne sredine i istitucionalna diskriminacija.
„Diskriminacija u vezi životne sredine ispoljava se kada fizički prostori, kao što su zgrade, javne
institucije, škole ili prevoz, nisu projektovani tako da budu pristupačni svima. Nedostatak odgovarajuće infrastrukture isključuje osobe sa invaliditetom iz ravnopravnog učešća u
društvenom životu“- konstatuje HANDIKOS.
„S druge strane, institucionalna diskriminacija nastaje kada se zakoni i politike izrađuju bez
uključivanja samih osoba sa invaliditetom, zbog čega ne odražavaju njihove stvarne potrebe i
prava. Nedostatak njihovog glasa u procesu donošenja odluka dodatno učvršćuje postojeće
nejednakosti“,- navodi se dalje u saopštenju HANDIKOS-a.
Jedan od problema koji je i dalje prisutan u društvu jeste i upotreba netačne terminologije za
osobe sa invaliditetom. Prema HANDIKOS-u, izrazi poput „posebne potrebne“, „nesposobnosti“
ili „drugačijih sposobnosti“ i dalje se koriste među građanima, u institucijama i medijima, iako je
ispravan i zvaničan termin „osobe sa invaliditetom“.
Neravnopravni u društvu
Zbog govora mržnje i negativnih stereotipa, osobe sa invaliditetom i dalje su neravnopravne u
svom društvenom, obrazovnom i profesionalnom učešću.
„Kada čujete negativne komentare, naravno da vas pogode, da vas povrede… Zašto vređati? To
je osoba sa invaliditetom, kao i ona zdrava osoba, kao i ja, svi imamo želju da budemo deo
društva, da izađemo na kafu sa društvom, da budemo prihvaćeni, a ne da nas gledaju drugim
očima…“- kaže bivši poslanik Fetah Rudi.
Ivana Rakić je direktorka nevladine organizacije „Podrži me“ u Severnoj Mitrovici. Ima ćerku sa
invaliditetom i, komentarišući o neravnopravnom položaju osoba sa invaliditetom, kaže da
drugi nemaju dovoljno informacija o ovoj kategoriji.
„Ja sam i sama roditelj deteta sa invaliditetom i ne krivim ljude zbog toga, ali mislim da nisu
dovoljno upoznati sa problemima sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom. Dovoljan je
jedan začuđen ili nerazumevajući pogled kada je dete na ulici ili kada ga vodimo kod lekara“ –
kaže ona.
Ona ističe da se godinama radi na tome da se društvu pokaže da osobe sa invaliditetom nisu
odgovornost samo jednog roditelja.
„One su deo društva i treba da budu prihvaćene“- kaže Rakić. „Kada je reč o zapošljavanju, svi
znamo kakva je situacija u našoj zemlji. Nažalost, nedostaju empatija i svest da i ova osoba ima
pravo na zaposlenje. To šteti i roditeljima i osobama sa invaliditetom“, ocenjuje Rakić.
Kosovo garantuje jednaka prava svim svojim građanima. Ustav i zakoni na Kosovu propisuju da
niko ne može biti diskriminisan po osnovu invaliditeta.
Postoji niz institucija koje se bave zaštitom i postupanjem u slučajevima diskriminacije osoba sa
invaliditetom u zemlji. Međutim, institucija Ombudsmana utvrdila je određene nedostatke u
postupanju po predmetima koji se odnose na ovu kategoriju.
„Sudovi su razmatrali određeni broj predmeta koji se odnose na diskriminaciju osoba sa
invaliditetom u pogledu pristupa javnim prostorima. Međutim, broj predmeta koje su sudovi
razmatrali, a koji se odnose na diskriminaciju uopšte, i dalje je relativno nizak“- navodi se u
odgovoru Ombudsmana.
„Štaviše, Ombudsman je uočio da sudovi, prilikom postupanja u predmetima diskriminacije, ne
primenjuju u potpunosti Zakon o zaštiti od diskriminacije“- navodi se dalje u odgovoru.
Meriton Binakaj završio je studije iz oblasti društvenih nauka, ali mu fakultet završen pre
nekoliko godina nije garantovao ravnopravan pristup zapošljavanju. Kako bi bio konkurentniji na
tržištu rada, sada pohađa master studije iz oblasti upravljanja ljudskim resursima.
Binakaj je osoba sa invaliditetom iz Đakovice. Kaže da predrasude i stereotipi i dalje postoje u
našem društvu.
„Kada je reč o zapošljavanju ili školovanju, postoji određeno oklevanje, jer misle da mi ne
možemo da obavljamo neki posao ili isti posao kao drugi. Dakle, neravnopravni smo kada je u
pitanju zapošljavanje i obrazovanje… Upravo su to stereotipi koji nam najviše smetaju“- kaže
Meriton Binakaj.
Uprkos okruženju ispunjenom predrasudama, Binakaj kaže da nikada nije odustao. Pokušavao je
prijavljivanjem na brojna radna mesta.
„Nemam nijedan slučaj da sam odbio zaposlenje, naprotiv, prijavljivao sam se na mnoga radna
mesta, ali nisam bio primljen zbog predrasuda da ne mogu da obavljam taj posao“- izjavljuje on.
„Sada završavam master studije u Peći kako bih sutra ili prekosutra mogao da pronađem jedno
radno mesto i dam svoj doprinos. Ali kada je u pitanju zaposlenje, kažu: pogledajte njegovo
stanje, počnu da oklevaju i govore „treba da ti pronađemo ovakav posao, a ne onakav.' Ja znam
gde treba da se prijavim, jer znam i svoje kapacitete“, kaže on.
Istraživanja koja su tokom godina sprovele organizacije za zaštitu i promociju ljudskih prava
ukazuju na postojanje sistemske diskriminacije osoba sa invaliditetom u oblasti zapošljavanja i
ravnopravnog pristupa.
Istraživanje „Internews Kosova“ iz 2023. godine, pokazalo je da se diskriminacija osoba sa
invaliditetom ne zadržava samo na nivou predrasuda, već se ispoljava i kroz nedostatak fizičkog
pristupa i isključenost iz zapošljavanja. Prema ovom istraživanju, na nivou zemlje ispunjeno je
svega 6.77 posto infrastrukturnih obaveza u pogledu pristupa, dok je u 26 javnih institucija, sa više od 3 hiljada zaposlenih, bilo zaposleno manje od deset osoba sa invaliditetom. Istraživanje
je takođe utvrdilo da Univerzitet u Prištini nema nijednu zaposlenu osobu sa invaliditetom, kao
ni podatke o broju studenata sa invaliditetom koji pohađaju studije.
Drugo istraživanje iz 2024. godine u 27 javnih institucija, našlo je da nijedna od praćenih
institucija nije u potpunosti poštovala zakonske standarde u pogledu pristupa i jednakosti. To
pokazuje da se, uprkos postojećem zakonskom okviru, osobe sa invaliditetom i dalje
svakodnevno suočavaju sa preprekama u javnim institucijama.
Drugo istraživanje iz 2024. godine u 27 javnih institucija, našlo je da nijedna od praćenih
institucija nije u potpunosti poštovala zakonske standarde u pogledu pristupa i jednakosti. To
pokazuje da se, uprkos postojećem zakonskom okviru, osobe sa invaliditetom i dalje
svakodnevno suočavaju sa preprekama u javnim institucijama.
Najčešće uočeni problemi bili su nedostatak liftova, nedostatak pristupačnih toaleta,
nedostatak namenjenih parking mesta, nedostatak signalizacije za slepe i gluve osobe, kao i
nedostatak zvučne signalizacije za slepe osobe.
Prema rečima Meritona Binakaja, jezik koji se često koristi za osobe sa invaliditetom ostavlja
teške posledice. On poziva sve osobe iz ove kategorije da budu aktivne i angažuju se kako bi se
integrisale u društvo.
„Govor mržnje i stereotipi utiču na osobe sa invaliditetom, naročito na one koji nisu aktivni, koji
na neki način nisu prihvatili život onakav kakav je, neko doživi nesreću, neko ima invaliditet od
rođenja, a predrasude utiču na njihovo emocionalno stanje“- kaže Binakaj.
Mladić iz Đakovice ima i molbu upućenu javnim i privatnim institucijama kako bi osobe sa
invaliditetom imale lakši pristup kretanju.
„Mislim da glavni problem i dalje ostaje infrastruktura i sloboda kretanja. Kada možete
slobodno da se krećete, sve vam je mnogo lakše. Zatim, tu je mogućnost zapošljavanja, da nam
se pruži prilika da i mi radimo, jer zbog načina na koji nas posmatraju ne daju nam tu
mogućnost. I treće, voleo bih da okolina nema predrasude za nas, već da nam pruži podršku“-
kaže Meriton Binakaj.
