Stanić je u Goraždevcu boravio 2024. godine, kada je izveo monodramu po romanu Ive Andrića „Na Drini ćuprija“. Seća se publike, dece u prvim redovima, ali i trenutka kada je, govoreći Andrićeve reči o ljudima koji su „pritešnjeni i usamljeni“, shvatio koliko se one mogu odnositi i na ljude koji danas žive u Goraždevcu.
„To igranje u Goraždevcu mi je jedno od meni najupečatljivijih bilo. Pogotovo ima tu jedan deo kada priča Andrić o Radisavu i kaže da su oni bili mnogo pritešnjeni i usamljeni. I ja, kad sam izgovorio to ‘pritešnjeni i usamljeni’, pa jedva sam se uzdržao, jer odjednom sam shvatio da se nalazim na mestu gde žive ljudi koji su mnogo usamljeni i mnogo pritešnjeni“, rekao je Stanić.
Govoreći o svom boravku u Goraždevcu, Stanić je rekao da su na njega snažan utisak ostavili ljudi koje je tamo sreo, ali i ono što je video u samom mestu.
„Nisam bio prvi put, ali posebno me Goraždevac potresao, i ovi grafiti na školi, i sve skupa je nešto što je na mene ostavilo jako snažan utisak. I uopšte taj boravak na Kosovu i Metohiji… Mi smo išli sa jednom humanitarnom akcijom. Ja sam tad igrao i u Štrpcu, i u Gračanici“, naveo je.
Stanić je ispričao i priču o svom prijatelju Saši Božiću iz Plemetine, koji mu je poklonio duborez sa motivom ćuprije na Drini i likom Ive Andrića. Taj predmet kasnije je dobio svoje mesto i u seriji „Nobelovac“.
„Moj prijatelj Saša Božić je meni poklonio pre tri godine jedan duborez, gde se vidi u pozadini ćuprija na Drini, a tu moja figura, to je Stavan Andrićev, i to je njegov brat Nenad Božić. Mi smo u scenario serije ‘Nobelovac’ napisali scenu u kojoj jedan Saša Božić iz sela Plemetine poklanja Ivi Andriću taj duborez i kaže: ‘To je za vas.’ I tako se završava peta epizoda“, ispričao je.
Tokom jednog od boravaka na Kosovu i Metohiji dogodio mu se i susret na Pećkoj patrijaršiji koji je posebno zapamtio. Tamo je sreo monahinju koja mu je rekla da ga poznaje još iz 1996. godine.
„Ulazimo u manastir i tu je jedna monahinja. I ja idem prvi, jer ja sam tu najstariji. I tu je jedna monahinja i ja se predstavim, kažem: ‘Ja sam glumac Tihomir Stanić.’ A ona kaže: ‘Znam ja. Ja sam bila, upoznali smo se mi kad ste vi igrali ovde 1996. predstavu. Ja sam imala 12 godina.’ To je prva osoba koju sam sreo, to kaže i potvrdi ovu priču koju sam ispričao“, rekao je.
Stanić kaže da svaki njegov odlazak na Kosovo i Metohiju prati neki događaj koji dugo pamti.
„Svaki put kad sam odlazio na Kosovo i Metohiju, desilo mi se nešto što pamtim. I pamtim za ceo život i često pričam o tome. I jedan od takvih nezaboravnih događaja jeste ta prilika da tu predstavu govorim u Goraždevcu“, rekao je.
Stanić smatra da umetnici imaju odgovornost prema ljudima koji žive na Kosovu i Metohiji i da bi trebalo mnogo češće da dolaze.
„Mislim da je sramota, i treba da bude stid, pa i mene, jer sam bio svega nekoliko puta, ali sramota je što mi češće nismo tamo. Mi, umetnici, da ponudimo tom narodu koji ostaje tamo da živi mogućnost da čuje nešto, neku lepu reč iz literature, da vidi neku predstavu, da čuje neku muziku. I evo, ja obećavam da ću uskoro doći ponovo“, poručio je Stanić.
Andrić kao veza kroz vreme
Govoreći o Ivi Andriću, piscu koji je obeležio veliki deo njegove karijere, Stanić je rekao da velike umetničke vrednosti opstaju zato što su svevremenske.
„Ono što odlikuje sve te velike pisce, i zato su oni veliki i večni, ne samo Andrića, nego i Šekspira, i Homera, i sve ono što je opstalo kao vrednost, klasika u kulturi i umetnosti, to je činjenica da su oni svevremenski. Mnoge stvari koje su u nekom vremenu moderne, a koje nemaju neku tu vrednost, suštinsku i svevremensku, budu zaboravljene i nestanu“, rekao je.
Prema njegovim rečima, problemi o kojima govore veliki pisci nisu vezani samo za jedno istorijsko razdoblje.
„Činjenica je da su svevremene i da govore o problemima koje ljudi imaju od nastanka čovečanstva. I kad pričamo o nekim vremenima, težim, ovim i onim, u suštini sve je to jedno vreme. Problemi su u suštini identični, isti. Stalno se to zlo pokušava nametnuti i uništiti svet, i stalno dobrota, i deca koja se rađaju, i nova količina dobrog, anđeoski, spasavaju svet“, naveo je.
„Nobelovac“ mu omogućio da Andrića prikaže onako kako ga oseća
Stanić je govorio i o seriji „Nobelovac“, u kojoj je igrao Ivu Andrića, ali je bio uključen i u produkciju, režiju i rad na scenariju.
„Mnogo mi je značila činjenica da sam se ohrabrio da sam to radim. To sam radio sa Borišom Simovićem, zajedno režirao tu seriju, a sa Ivanom Velisavljević i Elenom Mijević sam radio na scenariju. I činjenica da sam ja to producirao, radio i izvršnu produkciju, kreirao, radio na scenariju i režirao, mi je pomogla da igrajući lik starijeg Ive Andrića, to uradim na način na koji ja mislim“, rekao je.
Dodao je da mu je dugogodišnje bavljenje Andrićem pomoglo da oblikuje lik u seriji.
„Ovo koliko sam se dugo bavio Andrićem i ono što sam ja osećao da je Andrić, čitajući razna tumačenja, biografije i tako dalje… činjenica da sam se ohrabrio da ja režiram tu seriju, mi je pomogla i da odigram taj lik baš onako kako sam osećao. Tako da sam jako srećan što sam uspeo da to realizujem“, istakao je.
Serija je, kako je naveo, imala uspeha i van Srbije.
„Mi smo izabrani među pet najboljih serija te godine, ali mnogo dobrih kritika je stiglo van Srbije. U Hrvatskoj je jako mnogo pisano o seriji i ja sam baš ponosan na percepciju. Sve što je imalo veze s Andrićem, samo mi je dobro donelo“, rekao je Stanić.
„Studentski pokret je poslednja šansa i poslednja prilika ovog društva“
Stanić je govorio i o svojoj podršci studentima i njihovim zahtevima. Kao jedan od razloga za takav stav naveo je svoju decu i generaciju mladih ljudi koja će živeti u budućnosti.
„Ja imam sreću da imam decu. Znam i video sam koliko su pametnija od mene, što je logično i prirodno. I video sam koliko puta sam u životu, kada bih njih poslušao, bio na dobrom putu. Ja sam shvatio da mladi ljudi koji imaju budućnost, oni čak ne moraju racionalno, oni intuitivno osećaju i znaju kako će svet izgledati u budućnosti, jer oni će u tom svetu živeti“, rekao je.
Stanić smatra da je studentski pokret ključan za budućnost društva.
„Tako da je meni bilo jasno da, ako su mladi ljudi nešto pokrenuli, da su sigurno u pravu. I ja sam onda i u ovom političkom i stručnom smislu jasno sebe definisao da ću sigurno podržati studente, čak i ako ne razumem. Jer da su oni nešto znali, i da smo mi nešto znali, mi ne bismo dozvolili da dođemo u ovu situaciju“, rekao je.
Posebno je naglasio:
„Studentski pokret je poslednja šansa i poslednja prilika ovog društva i ove države. Ako je ne iskoristimo, jednostavno ćemo nestati. Nestali su i mnogi narodi do sad na ovom svetu, pa možda neće biti za sveukupno čovečanstvo tako velika šteta da i mi nestanemo, ali za nas lično mislim da je šteta zbog naše dece“, poručio je.
Govorio je i o tome kako je studentski pokret uticao na društvo i osećaj zajedništva.
„A tu odjednom smo ponovo zavoleli i himnu, i zastavu, i tradicionalne narodne pesme, i jedni druge, i počeli da se razumemo. Mi smo posle toga, kad je krenuo taj studentski pokret i plenumi, i onda smo i mi u pozorištu se sastali, pa smo donosili neke odluke o štrajku, i tu smo se tek upoznali“, rekao je.
„Nikad čovek ne može biti dovoljno solidaran“
Na pitanje da li su studenti vratili osećaj solidarnosti i zajedništva, Stanić je rekao da taj proces nema kraj.
„Sigurno je da je i taj proces stao, i ono što je bitno u takvim stvarima je da tu nikad nema kraj i ne treba biti kraj, jer nikad nije dovoljno. Nikad čovek ne može biti dovoljno solidaran i uvek postoji ta mogućnost: još, još, još. Jer to je beskraj. To je sve, mislim, ta ljubav“, rekao je.
Dodao je da smatra da su studenti već napravili veliku promenu u društvu.
„Ogromnu promenu su napravili u društvu i jako je dobro što, ja mislim, da će se to i formalizovati na prvim sledećim izborima, kad god oni da budu. Videće se da se ovo društvo promenilo, da su jednostavno ljudi počeli i u tim nekim mesnim zajednicama, u okruženju, u komšiluku, u komunikaciji, ljudi su počeli malo više da vode računa o sopstvenim životima i ljudima koji ih okružuju“, naveo je.
„Bilo me je stid što sam prvi put tada došao na Kosovo i Metohiju“
Na kraju razgovora Stanić se ponovo vratio Kosovu i Metohiji i svom prvom dolasku 1996. godine, kada je posetio Pećku patrijaršiju i Gračanicu.
„Mene je bilo stid, jer sam pre toga obišao, video sam sve, i katedrale, i Kelna, i Mikelanđela, a prvi put sam tada, 1996. godine, došao na Kosovo i Metohiju. I bilo me je zaista stid što sam prvi put tamo“, rekao je.
Posebno pamti Gračanicu i freske koje su u njemu probudile osećaj povezanosti sa sopstvenim poreklom.
„Nekako sam tu u Gračanici video na onim freskama kao da sam video svoje stričeve, ujake, u tim likovima. Sam prepoznao da sam video svoje poreklo na neki način“, ispričao je.
Stanić je na kraju ponovio da planira da se uskoro vrati na Kosovo i Metohiju.
„Evo, bukvalno sad, već sam jednom rekao, ali jako, jako brzo ću ponovo da dođem. Neko ko tvrdi da mu je stalo do Kosova i Metohije, a ne napravi put do tamo…“, poručio je Tihomir Stanić.
