Od preko 20,000 Goranaca, koliko ih je pre ratnih sukoba, živelo na Kosovu, ostalo je njih blizu 8,000 da čuva goransku tradiciju i zanate. Nadaleko čuveni po orijentalnim poslasticama, goranskim ćevapima i bureku, ne ostavljaju nikoga ravnodušnim.

Ušuškana na jugu Kosova, u blizini Albanije i Severne Makedonije, okružena divnim pejzažem, nalazi se – Gora. Podeljena je na opoljski i goranski deo, u jednom žive Albanci, a u drugom Goranci.

„Imamo svoj život, svoje navike, svoje običaje, svoje tradicije. Ranije su se ljudi bavili poljoprivredom i stočarstvom, sada imaju državne poslove… tu su i trgovina, sitni zanat, inače, nemamo neke fabrike. Najviše nas ima zaposlenih u prosveti, zdravstvu, u policiji“, kaže Šukrije Aslani, predsednik sela Vranište i seoski krojač.

Islamske veroispovesti, slovenskog porekla, Goranci kažu da nikoga ne diraju, niti ih ko dira. Brine ih jedno odlazak sa vekovnih ognjišta.

„Najveći problem je što nema naroda… Radimo, gledamo svoj posao, suština nam je ovde da preživimo, da opstanemo ovde na neki način. Poštujemo sve zakone Kosova, tako da, mi nismo neki narod koji se bavi politikom, da nas puno politika zanima“ dodaje Aslani.

Govoreći o problemima sa kojima se Goranci susreću, žitelj Rapče Zećir Zurapi kaže da su oni najčešće egzistencijalne prirode, odnosno posao.

„Ali oduvek je to bilo. I ranije su Goranci išli u pečalbu, ali išli su muškarci dok su žene ostajale ovde i mogu da kažem da su Goranke očuvale Goru. Međutim, u novo vreme idu čitave porodice što je vrlo pogubno po Goru, ali mi smo takvi ljudi, gde god da odemo, mi se uvek vraćamo u Goru“, kaže Zurapi.

U središtu Gore je selo Vranište u kome živi blizu 2,500 stanovnika, a osnovnu školu u ovom mestu pohađa blizu 40 učenika.

Predsednik sela Šukrija Aslani kaže da se deca obrazuju pri srpskom sistemu, odnosno prema nastavnom planu i programu Vlade Republike Srbije.

„Svih šest osnovnih škola se obrazuju po srpskom nastavnom planu i programu, Ima jedna srednja škola koja je izmeštena iz Dragaša u selo Mlike, ona takođe vodi nastavu po planu i programu Vlade Republike Srbije. Dok ima nastave, dok je obrazovanja, mislim da je suština svega toga, ako se finansiranje iz Republike Srbije prekine, tada će biti veliki egzodus“, navodi Aslani.

Kažu da su Goranci najbolji poslastičari, a njihovim specijalitetima sladio se i Kralj Petar I Karađorđević za koga je radio tada čuveni poslastičar Azir Pelivanović, ali nisu samo čuveni po zanatima.

„Kažu da smo poznati poslastičari, ugostitelji, jesmo. Ali Goranci su i vrlo obrazovani, doktori nauka, inženjeri, lekari… zadnjih nekoliko generacija na Prištinskom Univerzitetu u Mitrovici Goranci su studenti generacije, što govori o tome da smo izuzetno inteligentni, pametni, vredni, na svakom polju, čega god da se dohvatimo, mi smo uspešni. Samo nas pustite da radimo i ništa drugo“, kaže Zećir Zurapi.

Dilber Hočko, meštanin Dragaša, kaže da je to jedna stara priča, koja se prožima decenijama.

„Goranci su najpre bili poznati kao poslastičari i po tome su u to vreme promovisani. Sada se Goranci bave svim strukama i naukama, i gde god da jesu, u svakoj su struci dobro poznati i uvažavani. Ima poznate doktore, inženjere, ali slastičarstvo je ta hrana koja nas je promovisala, ljudi su tada saznali ko smo i odakle smo, gde su naši koreni. Mada se i dalje Goranci bave slastičarstvom, to je zanat koji nas je promovisao kao zajednicu, mi smo jedna autohtona zajednica sa svim elementima autohtonosti“, poručio je Zurapi.

Goranaca sada ima svuda po svetu, pečalbu su zamenili stalnim boravkom u zemljama Evropske unije, regionu. Ali 6. maja, svi su na jednom mestu – na Vlaški.

„Ovo je centralna proslava u Gori, ovo mesto zove se Vlaška, i tu se vekovima održava ovaj skup gde se ljudi upoznaju“, poručio je Zurapi.

Ovaj skup, kako navodi Zećir Zurapi, naročito je važan za mlade, jer se tamo stiču prva ljubavna poznanstva, ugovaraju se veridbe, svadbe i slično.

„Đurđevdan kao praznik, nije kao što neki pokušavaju da nam nametnu, kako mi slavimo pravoslavnu slavu, nego mi slavimo Đurđevdan u smislu proleća, jer su se ranije ljudi bavili ovde stočarstvom, bilo je siromaštvo, nije bilo kao danas, pa izlazak na Đurđevdan, dočekivanje Đurđevdana značilo je da je spasio porodicu i da je spasio stoku. Zime su bile duge, po šest meseci su trajale, ljudi su se radovali Đurđevdanu i ta tradicija je ostala do dana današnjeg“, kazao je Zurapi.

Đurđevdan u svakom Gorancu, gde god da je, kaže meštanin Dragaša, da li živi u Gori ili u dijaspori, u okruženju, Srbiji, Makedoniji, bilo gde, ima posebno mesto.

„On zauzima posebno mesto u životu Goranaca i dok je Đurđevdana goransko će biće živeti, a Gora će opstajati. Nekada, ako se Đurđevdan ne bude slavio i Gora će tada nestati. Đurđevdan zauzima posebno mesto u životu svakog Goranca, dok je ove lepote, dok je ovog entuzijazma, ove mladosti Gora i goransko biće će živeti. Naravno, tu su i drugi faktori koji na to utiču, kao što je kultura, običaji, tradicija, jezik, ali Đurđevdan, sve se to prožima u ovom danu, Đurđevdanu“, objašnjava Dilber Hočko.

Nekada je Đurđevdan za Goranke bila svojevrsna modna revija na kojoj su se pokazivale narodne nošnje, a proslava je ujedno služila za upoznavanje mladih. Danas se nošnja sve manje oblači, moderno doba je učinili svoje.

„Sada je savremeno, inače ranije pripreme su bile takve da su sve devojke pripremale svoju nošnju, to je bila jedna svojevrsna revija mode, znači ono što je ona tokom zime pripremala od svoje nošnje pokazivala je ovde. Nažalost, globalizacija je učinila svoje, sada većina naših mladih živi u inostranstvu i dođu ovde, kupuju nošnju, obuku, neke obuku neke i ne obuku, ali trudimo se da sačuvamo“, kaže Zećir Zurapi.

„Narodna nošnja, kao narodna nošnja, sada se sve manje nosi. Sećam se ranije, kada je bio Đurđevdan, nije bilo devojke koja nije imala narodnu nošnju na sebi, pogotovu mlade žene, svečani terlik obavezno, ono crno, svaka žena je nosila goransku narodnu nošnju. Sada je to retkost, pretežno narodnu nošnju oblače devojke koje su za udaju, na leto, kada imaju svadbu. One se oblače za Đurđevdan čisto eto da se zna da je mlada“ navodi Aslani.

A da tradicija nije zaboravljena podsećaju dvoje mladih i zaljubljenih, Damin Aljvini i Dina Destani.

Aljvini kaže da je došao iz Francuske, iz Pariza, da proslavi praznik i vidi svoju verenicu koju je upoznao u Gori.

„Da s njom prošetam, da pokažemo ljudima da smo obećani jedno drugom, da nema dalje za nas i da će zdravlje Bože sledeće godine biti svadba…. Mi smo se upoznali ovde u Gori, kod nas postoji nešto što se zove korzo, to je kada devojke šetaju u sredini, a momci stoje sa strane, ona je prošla, ja sam je zagledao, pitao sam da li hoće da stane da se upoznamo, popričamo, zaustavila se, krenuli smo da pričamo i eto“, kaže Damir Aljvini.

Obučena u tradicionalnu goransku nošnju, buduća Damirova mlada ponosno je prošetala Vlaškom.

„Da počnemo od glave, ovo je ćevre, ovo je đerdan, ovo su sulušnici, tu je i košulja kao i skutača, koju je moja majka ručno radila, ispod su nogavice….Ne radi se o skupoći, nego o vrednoći. Za nas je ovo jako vredno, i ne gledamo mi to kroz novac, nego kroz merak, kroz taj osećaj topline koji imamo dok oblačimo ovu nošnju“, objašnjava Dina Destani.

U nadi da će u Gori upoznati devojku, sreli smo i Mirbaza Mustafu, Albanca iz Ulcinja. Mustafa kaže da je došao da vidim kako se slavi ovaj Đurđevdan u Gori, i da se malo prošeta.

„Super bi bilo da se upoznamo, devojaka ima dosta ovde, ali nije kao što kažu. Dobro bi bilo“, kaže Mirbaz Mustafa.

Nijedno slavlje u Gori ne može da prođe bez zurli i tupana, a sa prvim udaranjem u instrumente, kreće i kolo. Običaj je da se u kolo hvataju devojke i verenice, a mladoženjina strana kiti muziku.

„Ovaj tupan je ovde tradicija, vekovima je tako bilo, moj deda se isto bavio ovom muzikom, pa sada ja. Sada je počeo moj sin, ako hoće moju karijeru da nastavi“, kaže muzičar Festmir Osmani.

A gde je muzika, tu je i pesma. I ove godine ispoštovano je goransko pravilo: Bilo gde da si, za Đurđevdan budi kod kuće, što bi na goranskom ili našinskom, kako oni zovu svoj jezik, zvučalo: “Ke da si da si, za Đuren doma da si“.

Ovo je peta emisija u serijalu „Kako si komšija“.

Prva emisija govorila je o situaciji u kojoj se nalaze Srbi u Cernici, multietničkom selu u okolini Gnjilana, u kojem trenutno živi oko 3,000 Albanaca i oko 120 Srba. O tome čitajte ovde.

Druga epizoda govori o životima Srba u selima Suvo Grlo, Banje i Crkolez u metohijskom podgoru. O tome čitajte ovde.

Treća epizoda svedoči o životu Srba u Babinom Mostu, multietničkom selu u opštini Obilić. O tome čitajte ovde.

Četvrta epizoda govori o životu Roma u takozvanoj romskoj mahali u južnom delu Mitrovice. O tome čitajte ovde.