Gde je i šta radi naš Nikomah?

Ilustracija (Foto: Pixabay:Gerd Altmann

Autor bestselera, Rolf Dobeli, 2020. godine objavio je “manifest o srećnom, smirenijem i pametnijem životu” naslovljen sa “Prestanite da čitate vesti”. “Jednostavno”, kaže Dobeli, “vesti narušavaju vaš duševni mir. Nije reč samo o besomučnom osećaju haosa, već i o trajno negativnim emocijama koje stalno izazivaju. Strah, uznemirenost, ljubomora, bes i samosažaljenje su danas dominantno izazvane vestima”. 

Jasno je, knjiga napisana kao svojevrstan vodič, govori o tome kako da se građanin “zaštiti” od vesti, toplo ih savetuje da izbegavaju medije, a podobno objašnjava zašto. Dobeli je samo jedan u nizu popularnih autora koji ističu toksičnost “konzumiranja” vesti, a podvlačeći “negativni uticaj na telo čoveka” poziva čitaoce da prestanu da ih čitaju i poručuje im – “ostanite jaki!”

Pre nego što mu odgovorimo – “daleko je tvoja Švajcarska, Dobeli”, da upitamo jesmo li mi danas zaista dobro?

Profesija novinara i etički kodeks obavezuju nas da budemo istiniti i tačni, da budemo nezavistan glas, pravedni i nepristrasni, da se ponašamo humano i odgovorno. Između ostalog, dužni smo da poštujemo i štitimo prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba sa hendikepom i drugih ugroženih grupa.

Kada je pre nedelju dana na Kosovu odjeknula vest o jezivom zločinu u Peći, ništa od navedenog nije se ispoštovalo. Ime žrtve, majke koju je na izuzetno svirep način ubio sin, razvlačeno je po društevenim mrežama, fotografije su izvlačene iz Fejsbuk arhiva, praćene snimcima umrlice, a morbidni detalji zločina besomučno su, po sistemu kopipejst, prenošeni sa portala na portal.

Senzacionalizam i detalji o zločinu nemaju nikakav značaj za javno informisanje, već direktno nanose šok, dodatnu patnju i bol porodicama. Šta je sa dostojanstvom žrtve zločina? Šta je sa uznemiravanjem javnosti? Na kraju, i šta je sa nama ako možemo takve vesti da šaljemo u javnost?

Još se svi živo sećamo kada su društvene mreže, a potom i medije, prepravili snimci iz Doma za stare u Peći, fizičkog nasilja negovateljice nad starijom, bolesnom ženom. Dok smo bez ikakve zaštite privatnosti žrtve gledali snimak brutalnog šamaranja bespomoćne starice i slušali njene jauke, jesmo li se zapitali – zar sama činjenica da znamo da se tako nešto dogodilo nije dovoljno strašna? Zar je potrebno da gledamo i delimo snimak po društvenim mrežama? Kako se oseća žrtva, a kako njena porodica, svesni da na hiljade, za njih stranaca, na riplej klikću po traumatičnom i ponižavajućem snimku?

Sve zajedno, to je još jedan na gomili dokaza, kako smo etiku pocepali na froncle, da čak i oni kojima je humanost poziv tuku stare i nemoćne, pa još i to snimaju. A mediji?

Da se ne lažemo, granice su odavno pređene. U vremenu mira zločina je uvek bilo, nekada manje, nekada više, ali mediji se, kao danas nisu ponašali kao lešinari, gladijatori u areni, kao da se utrkuju ko će monstruoznije da unakazi žrtvu i oduzme joj pravo na poslednje zrno ljudskosti. Ta pošast zatrovala je ceo region, a njoj ubedljivo prednjače neki beogradski tabloidi.

Još pre 2000 godina Epiktet je rekao da postajemo ono čemu posvećujemo pažnju i upozorio da ako sami ne biramo misli i slike kojima ćemo biti izloženi, neko će to drugi učiniti umesto nas. Da se ne pravimo naivni, sa takvim izveštavanjem, žrtve su postali i oni koji takve vesti čitaju. Svi oni do kojih dopiru, bez obzira na uzrast.

Novinari su posebno dužni da vode računa o deci, i o načinu kako o njima izveštavaju i sa njima razgovaraju. Novinarski kodeks ne isključuje urednike i izdavače ili vlasnike medija. Svaku etiku su izbacili kroz prozor, svi mediji koji su pre godinu dana objavili reklamu kojom se poziva na bojkot srpskih proizvoda. Otac u jednom marketu stavlja srpski proizvod u korpu, a devojčica mu kaže: ”zar nam nije baka rekla da ne kupujemo srpske proizvode? Hoćeš li da nas potruješ?”

Ujedinjene nacije u Strategiji za borbu protiv govora mržnje tu pojavu vide kao „svaku vrstu komunikacije u govoru, pisanju ili ponašanju, koja napada ili koristi pejorativni ili diskriminatorni jezik u odnosu na osobu ili grupu na osnovu toga ko su”. Kembridžov rečnik definiše govor mržnje kao „javni govor koji izražava mržnju ili podstiče nasilje prema osobi ili grupi na osnovu stvari kao što su rasa, religija, pol ili seksualna orijentacija“.  Za govor mržnje se „obično smatra da uključuje komunikaciju neprijateljstva ili omalovažavanja”. Pravne definicije govora mržnje razlikuju se od zemlje do zemlje.

Bez pravnih posledica je prošla gorepomenuta kampanja etničke mržnje i poruke koje je poslala. Kakav je njen efekat može se videti i po tome što su prodavci i u malim i velikim trgovinama, počeli da sklanjaju srpske zastave obavezne na rafu kao oznaka geografskog porekla proizvoda ( a što je takođe posledica druge kampanje), pa umesto njih stavljaju zastave Bosne i Hercegovine ili sa Kosova. Ali, Fejsbuk stranica na kojoj se pomenuti spot i dalje “vrti”, sa više od 110.000 članova, nikada nije stala. Sada, njihovi članovi uveliko obilaze markete i “love” one koji na taj način pokušaju da zamaskiraju poreklo proizvoda. Fotografišu i objavljuju.

“U ekstremnim slučajevima, kultura je možda toliko ponizila ili dehumanizovala određenu zajednicu da govor mržnje protiv nje zvuči normalno i bez prigovora za mnoge ljude, uključujući i novinare. Ovo je situacija u Mjanmaru”, ocenio je Nikolas Fareli iz Istraživačkog centra za Mjanmar, Australijskog nacionalnog Univerziteta, u okviru istaživanja o etici u vestima “Govor mržnje: dilema za novinare širom sveta”, Mreže etičkog novinarstva (EJN) iz 2016. godine.

Kako ovde pišemo jedni o drugima, izlišno je pričati. Na Kosovu, u medijima na albanskom jeziku gotovo da nema jedne pozitivne vesti o komšijama Srbima. Kada sam na jednoj konferenciji u Prištini upitala zašto 20 godina nema makar jedne reportaže o životu Srba koji su samo na par kilometara daleko, tadašnji glavni i odgovorni urednik renomiranog “Koha ditore” je kazao zato što su – eto tako svi mediji skoncentrisani oko Prištine. To je bio diplomatski odgovor, ispostaviće se – budućeg ambasadora u EU.

Pravo je medija da imaju različite uređivačke koncepte. Međutim, obaveza urednika i novinara je da prave jasnu razliku između činjenica koje prenose, komentara, pretpostavki i nagađanja. Posledica kršenja ovog pravila istinitosti izveštavanja, kada se u praksi – na jeziku većine bez rezerve prenose reči političara koji olako barataju kvalifikacijama ratnih zločina, i uvek, ali uvek, zloupotrebljavaju žrtve – savršeno je jasna. Bilo da se radi o političarima u Beogradu ili u Prištini.

O tome kakve posledice mogu da izazovu i koliko su opasne lažne vesti zaslepljene mržnjom brutalno nas šamara -17. Mart 2004. godine. “Bez nepromišljenog i senzacionalističkog izveštavanja 16. i 17. marta događaji su mogli imati drugačiji ishod. Ne bi dostigli intenzitet i nivo brutalnosti kome smo svedočili ili se možda uopšte ne bi dogodili”, zaključuje izveštaj OEBS-a „Uloga medija u događajima u martu 2004. na Kosovu”.

Koliko je i danas opasno uverava nas život i brojni izveštaji o napadima, između ostalog i redovni izveštaji američkog Stejt departmenta o verskim slobodama na Kosovu.

Nikomahova etika, najpoznatija je Aristotelova i uopšte knjiga o etici, vrlini i moralnom liku. Knjiga je samo jedna od mnogih koje obrađuju tu temu, a Aristotel je među hronološki prvim autorima koji su deo kurikuluma društvenih nauka i dobre većine studija žurnalistike u regionu. Očekivano, među budućim novinarima uvek se neko osmeli, pa pita – šta će nama ove knjige i uopšte razgovor o etici?

Nikomahova etika ime je dobila po Aristotelovom sinu, kome je i posvećena. Rolf Dobeli je svoju knjigu posvetio deci Numi i Evi, za koje ponosno ističe da su još mali pa ne mogu da čitaju vesti. A mi? Kome mi ostavljamo našu etiku i posvećujemo naše tekstove?