Dok će Srbija od 2014. godine ući u eru gotovo neprekidne dominacije Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića, Kosovo je prošlo put od istaknute pozicije PDK Hašima Tačija, kontinuiranog smanjenja LDK, čestih promena vlada do uspona i dominacije Aljbina Kurtija i Pokreta Samoopredeljenje, koji je postao najjača politička snaga među kosovskim Albancima, ali i šire u regionu.
Kosovo: Od ratnih partija do Kurtijevog pokreta
Izbori za skupštinu 2014. godine bili su poslednji izbori na kojima su dominantnu ulogu zadržale stranke nastale iz nekadašnje OVK.
Demokratska partija Kosova (PDK) Hašima Tačija osvojila je 30,38 odsto glasova i 37 poslaničkih mesta, ali je formiranje vlasti trajalo mesecima zbog komplikovanih postizbornih pregovora.
Već tada se nazirao uspon Samoopredeljenja, koje je sa 13,59 odsto glasova osvojilo 16 mandata i počelo da se profiliše kao alternativa dotadašnjoj političkoj eliti. Ali i izvor nasilja.
Od avgusta 2015 poslanici Samoopredaljenja ometali su rad parlamenta bacanjem suzavca i jaja, kako bi prinudila vladu da odustane od sporazuma o formiranju Zajednice srpskih opština, kao i da vlada povuče potpis sa Sporazuma o demarkaciji između Kosova i Crne Gore.
Opozicija je organizovala više demonstracija praćenih nasiljem, da bi se januara 2016. dogodili najveći protesti od jednostranog proglašenja nezavinosti, kada je više hiljada građana u Prištini tražilo odlazak vlade, bačene su kamenice i Molotovljevi kokteli. Samoopredeljenje je postalo lider u antisrpskom narativu.
Za srpsku zajednicu, međutim, izbori 2014. godine imali su mnogo širi značaj od pukog izbornog procesa. Bili su to prvi parlamentarni izbori nakon potpisivanja Briselskog sporazuma iz 2013. godine, kojim je otvoren proces integracije srpskih institucija na severu Kosova u kosovski sistem.
Formiranje Srpske liste, uz snažnu podršku zvaničnog Beograda, predstavljalo je deo tog procesa. Aleksandar Vučić, uz direktore vladine kancelarije za Kosovo i Metohije, više puta potvrđivao je da je Srpska lista „državni projekat“.
Mnogi politički analitičari upravo u tom periodu vide paralelu između učvršćivanja vlasti Aleksandra Vučića u Srbiji i rastuće uloge Beograda kao ključnog političkog faktora među Srbima na Kosovu.
„ (..) Čini mi se da ljudi koji su bili u kosovskim institucijama u njih ušli zato što je takva direktiva iz Beograda, a da su se oni sami pitali, nikada ne bi ni ušli u njih“, kazao je za BBC Miodrag Marinković, izvršni direktor Centra za afirmativne socijalne akcije, iz Severne Mitrovice.
Učešće Srba u kosovskim institucijama, od lokalnih samouprava do parlamenta, postalo je jedna od najvidljivijih posledica sprovođenja Briselskog sporazuma na terenu.
Posebno značajni bili su lokalni izbori održani nakon Briselskog sporazuma, jer su formalno označili uključivanje srpske zajednice sa severa u kosovski institucionalni sistem, uprkos de fakto bojkotu birača, te teških krivičnih dela i zločina koji su se dogodili barem u dva kruga ovih izbora (razbijanje izbornih kutija, ubistvu odbornika Skupštine opštine Severna Mitrovica Dimitrija Janićijevića, ranijeg kandidata za gradonačelnika, hapšenje lidera SDP Olivare Ivanovića).
Učešće Srba na lokalnim izborima, izbor gradonačelnika i odbornika u opštinama sa srpskom većinom, kao i kasnije preuzimanje funkcija u lokalnim administracijama, predstavljali su jednu od najkonkretnijih promena koje je doneo proces normalizacije odnosa Beograda i Prištine.
Izbori 2017. doneli su dodatni rast podrške Kurtijevom pokretu. Koalicija PAN, “ratno krilo” koje je okupilo lidere OVK: PDK, Hašima Tačija, NISMA-u Fatmira Ljimaja i AAK Ramuša Haradinaja osvojila je najviše glasova, ali se broj glasova za Samoopredeljenje udvostručio – sa manje od 100.000 na prethodnim izborima, prebacili su preko 200.000 na izborima 2017, odnosno otišli na gotovo 27,5 odsto.
Postali su druga najjača politička snaga na Kosovu. Bio je to trenutak kada je postalo jasno da se politička scena nepovratno menja.
Prekretnica je tek usledila 2019. godine. Dok se pripremao teren za odlazak Hašima Tačija u Hag, gde danas očekue presudu za ratne zločine, Samoopredeljenje je prvi put pobedilo na parlamentarnim izborima, gradeći kampanju na borbi protiv korupcije, socijalnoj pravdi, obračunu sa političkim elitama koje su Kosovom upravljale od završetka rata i odbacivanju svakog kompromisa sa Srbijom.
Pravi politički zemljotres dogodio se 2021. godine, kada je Samoopredeljenje osvojilo više od 50 odsto, odnosno 438.335 glasova i čak 58 poslaničkih mesta.
Nijedna politička partija na Kosovu od rata nije ostvarila tako ubedljiv rezultat.
Taj rezultat nije bio samo izborna pobeda, već i svojevrsni referendum o dotadašnjem političkom sistemu. Građani su masovno kaznili tradicionalne partije, dok je Kurti dobio najjači politički mandat u novijoj kosovskoj istoriji.
Iako na izborima 2025. godine nije uspeo da ponovi rezultat iz 2021, Samoopredeljenje je ostalo ubedljivo najjača politička snaga, potvrđujući da se politički centar Kosova definitivno preselio ka Kurtijevom pokretu.
Fenomen Srpske liste: Kontinuitet bez presedana
Za razliku od albanskog političkog spektra, koji je prolazio kroz velike promene, među Srbima na Kosovu preko deceniju dominira Srpska lista.
Posebnost kosovskog političkog sistema jeste postojanje garantovanih mesta za nevećinske zajednice. Od ukupno 120 poslaničkih mesta u Skupštini Kosova, deset je unapred rezervisano za predstavnike srpske zajednice, bez obzira na izlaznost ili ukupan broj osvojenih glasova.
To znači da se Srpska lista na izborima ne takmiči za vlast u klasičnom smislu, kao albanske partije, već pre svega za kontrolu političkog predstavljanja srpske zajednice.
U praksi, izbori među Srbima često su predstavljali nadmetanje za to ko će dobiti legitimitet da predstavlja srpsku zajednicu u kosovskim institucijama, dok je pitanje osvajanja samih mandata uglavnom bilo unapred definisano ustavnim okvirom.
Upravo zbog toga rezultati Srpske liste predstavljaju specifičan politički fenomen:
2014 – 9 od 10 zagarantovanih srpskih mandata, jedno je pripadalo lideru Progresivno demokratske stranke, Nenadu Rašiću; 2017 – 9 od 10 mesta, a jedno pripadalo lideru Samostalno liberalne stranke. Slobodanu Petroviću; 2019 – 10 od 10; 2021 – 10 od 10; 2025 – 9 od 10 mesta, a jedan mandat je osvojio i Nenad Rašić ispred partije Za slobodu, pravdu i opstanak koji je i imenovan za ministra za povratak i zajednice u vladi Aljbina Kurtija.
Tokom većeg dela ovog perioda Srpska lista bila je gotovo bez ozbiljne konkurencije među Srbima na Kosovu.
Gotovo jednogodišnja institucionalna kriza 2025. godine zaličila je na razrešavanje tek kada e nakon 57 uzastopnih pokušaja izabran predsednik skupštine, da bi nova usledila zbog izbora zamenika predsednika iz redova srpske zajednice. U oktobru je na tu poziciju izabran Nenad Rašić, čime je zvanično konstituisan parlament, ali ne i vlada, a slučaj predat sudu.
Na Kosovu je poslednje dve i po decenije bilo više srpskih stranaka. Među njima, predstavnici Samostalno liberalne stranke bili su deo kosovske vlade. Politička raznolikost je uništio Beograd kako bi stvorio “jedinstvo”, pa se i članstvo SLS uglavnom sililo u Srpsku listu.
Istovremeno, dominacija Srpske liste nije se ogledala samo na parlamentarnim izborima. Na lokalnom nivou godinama je kontrolisala većinu od deset opština sa srpskom većinom, uključujući Severnu Mitrovicu, Zvečan, Leposavić i Zubin Potok, čime je postala ključni politički kanal između Beograda i srpske zajednice na Kosovu, značajno utičući i na život Srba koji žive van tih opština.
Srbija: Decenija dominacije Aleksandra Vučića
Ako je Kosovo tokom prethodne decenije prošlo kroz političku transformaciju, Srbija je prošla kroz proces političke konsolidacije oko jednog centra moći.
Od izbora 2014. godine, kada je SNS osvojio gotovo 50 odsto glasova i 158 poslaničkih mesta, Aleksandar Vučić nije izgubio nijedne naredne izbore.
Naprotiv, jedan od ključnih elemenata njegovog političkog modela bilo je upravo često raspisivanje vanrednih izbora.
Izbori su održavani 2014, 2016, 2020, 2022. i 2023. godine, a gotovo svaki put inicijativa za njihovo raspisivanje dolazila je od vlasti.
Politički analitičari godinama su taj model opisivali kao strategiju stalne mobilizacije biračkog tela, u kojoj vladajuća stranka koristi visoku popularnost lidera kako bi konstantno obnavljala legitimitet i održavala opoziciju u permanentnoj izbornoj kampanji.
Takva strategija, uz dominantnu kontrolu medija, i propagandnu mašineriju, pokazala se izuzetno uspešnom.
SNS je 2020. godine, u uslovima bojkota dela opozicije, osvojio više od 63 odsto glasova i čak 188 poslaničkih mesta. Dve godine kasnije Vučić je osvojio drugi predsednički mandat već u prvom krugu, dok je 2023. godine lista „Srbija ne sme da stane“ ponovo odnela pobedu.
Prva ozbiljna kriza sistema?
Ipak, period nakon 2023. godine doneo je okolnosti koje se razlikuju od svega što je Srbija videla tokom prethodne decenije.
Masovni protesti nakon masovnih ubistava u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, u Duboni i Malom Orašju, kao i kasnije tragedije – urušavanje železničke nadstrešnice u Novom Sadu, uz akumulaciju prethodnih brojnih afera i tragedija, otvorili su pitanje da li se politički sistem prvi put suočava sa ozbiljnom krizom legitimiteta.
Dodatni prelomni trenutak usledio je upravo nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine, kada je život izgubilo 16 osoba, dok su dve osobe kasnije podlegle povredama, uz teško ranjavanje namanje jedne osobe. Tragedija je momentalno prerasla u jedno od najvećih političkih pitanja u Srbiji poslednjih godina, otvarajući rasprave o korupciji, odgovornosti institucija i načinu realizacije velikih infrastrukturnih projekata.
Upravo nakon ove nesreće usledio je talas studentskih protesta i blokada fakulteta koji su tokom narednih meseci prerasli u najmasovniji društveni pokret sa kojim se vlast suočila od dolaska SNS-a na vlast. Za razliku od prethodnih protesta, studentski pokret nije imao klasičnu partijsku strukturu niti jasno političko vođstvo, što je dodatno otežalo odgovor institucija i otvorilo pitanje da li Srbija ulazi u novu političku fazu.
Za razliku od prethodnih godina, kada je vlast sama određivala tempo političkih procesa i birala trenutak za izlazak na izbore, danas se prvi put suočava sa pritiskom koji dolazi van institucionalnog političkog sistema.
Pozivi studentskog pokreta na raspisivanje izbora po prvi put nailaze na usporenu, štaviše, inertnu kalkulaciju vlasti.
Mnogi analitičari upravo zato aktuelni trenutak ocenjuju kao najveći izazov za SNS od dolaska na vlast 2012. godine i prvu ozbiljnu krizu političkog modela koji je Aleksandar Vučić gradio više od decenije.
Dve različite politike, sve više sličnosti
Paradoksalno, dok su u Srbiji pukotine u sistemu vlasti koji je gradio Aleksandar Vučić postale nepovratno očigledne, a na Kosovu Aljbin Kurti nastavlja da učvršćuje svoju političku poziciju, otvorilo se pitanje sličnosti u načinu na koji dvojica lidera vladaju – uprkos njihovim očiglednim ideološkim i karakternim razlikama.
Poslednjih godina sve su češća poređenja između načina na koji vladaju dvojica lidera.
I Vučić i Kurti izgradili su snažan politički identitet oslonjen na ličnu popularnost i direktnu komunikaciju sa biračima. Obojica političke protivnike često predstavljaju kao deo starog sistema, unutrašnjeg ili spoljašnjeg neprijatelja, ili prepreku reformama,dok kritičari upozoravaju na rastuću centralizaciju moći, snažnu kontrolu političkog narativa i slabljenje demokratskih mehanizama institucionalne kontrole.
Naravno, politički konteksti Srbije i Kosova ostaju bitno različiti. Međutim, činjenica da su upravo Vučić i Kurti postali dominantne političke figure svojih društava predstavlja možda i najznačajniju zajedničku karakteristiku političke istorije regiona u poslednjih dvanaest godina.
Pred sutrašnje izbore 7. juna, jedno pitanje ostaje otvoreno: da li će predstojeći izborni ciklus potvrditi postojeće političke trendove ili označiti početak nove faze na političkim scenama Srbije i Kosova? Ali samo donekle, jer se već predviđaju novi izbori do kraja godine. U Srbiji se veruje da bi ih glavni politički lider rado izbegao.“
