Dva dana nakon što su prištinski zvaničnici i Albanci na Kosovu obeležili 25. godišnjicu onoga što vide kao oslobođenje od Miloševićevog režima, odnosno ulaska NATO trupa na Kosovo, u Beogradu je obeležena godišnjica bitke na Košarama, uz poruku da „Srbija nikada neće zaboraviti heroje“.

U srpskoj prestonici sinoć je održana komemorativna akademija povodom obeležavanja 25-godišnjice bitke na Košarama, kojoj su prisustvovali visoki zvaničnici i predstavnici vlasti Srbije i Republike Srpske, uključujući i premijera, Miloša Vučevića, predstavnici Vojske Srbije, MUP-a, Srpske pravoslavne crkve.

„Junaci sa Košara učinili herojsko delo“

„Vojnici, borci i njihove starešine u Vojsci Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) zaslužni su za bitke na Košarama i Paštriku kojima je osujećen plan NATO za kopnenu agresiju na Srbiju“, kazao je Vučević, na ovoj akademiji, navodeći da oni „nikada ne smeju biti zaboraviti“.

Naglasio je da sećanje na njih 109 i na tu ratnu godinu „mora ostati upisano u moralni i duhovni sistem vrednosti današnjih i budućih generacija“. Primer boraca sa Košara treba da bude putokaz u vreme kada se Srbija suočava sa brojnim izazovima, dodao je.

Vučević je kazao i da je istorija Srbije „prepuna primera hrabrosti ljudi koji su branili čast, ognjište i živote nejakih od napada raznih osvajača“, dodajući da se „retko postavlja pitanje šta bi se desilo da junaci sa Košara nisu učinili herojsko delo u odbrani svoje zemlje“.

„Da li bismo danas imali ovakvu Srbiju kakvu imamo, da li bismo imali slobodu i koliko naših sunarodnika, gradova, crkava i manastira bi stradalo? Samo zamislite šta bi sa nama bilo da nije bilo ovog neprobojnog bedema naših sinova na Košarama“, rekao je Vučević.

Kako godine prolaze njihov podvig ne bledi, već je sve veći i veći, jer zahvaljujući njima nanet je strašan udar nepravdi koja se tad nadvila nad ovim delom sveta

„Nelegalna brutalna agresija“

NATO bombardovanje definisao je kao „nelegalnu, brutalnu i nemilosrdnu agresiju koja je urušila međunarodni javni poredak“, navodeći da posledice i danas oseća čitav svet.

Sa druge strane, poručuje da je bombardovanje dokazalo da je naše društvo u „času smrtne opasnosti sposobno da okupi sve svoje snage za odbranu domovine“.

„I to je taj gen, nedokučiv i bez presedana. Taj gen i dalje vodi ovaj narod, okuplja ga onda kada misle da je razjedinjen, ujedinjuje ga onda kada silni misle da su nas podelili i pobedili taj gen ljubavi prema slobodi“.

A srpski vojnik je, dodaje Vučević, čitavom svetu pokazao kako se bori za slobodu.

„Važno je da sećanje na tu ratnu godinu postane sastavni deo moralnog i duhovnog sistema vrednosti i današnjih i budućih generacija. I to će biti podstrek za jačanje istinskih vrednosti“, podcrtao je predsednik Vlade Srbije.

Srbin i vojnik – sinonimi

Sa druge strane, kaže da će vlast „graditi sećanja na najbolje od nas koji su dali sve za Srbiju“.

„Iskazano herojstvo u odbrani otadžbine danas je simbol nacionalnog ponosa i temelj identiteta budućih naraštaja. Vaši ratni podvizi prenosiće se kroz generacije, služeći kao primer čojstva i junaštva kod budućih vojnika“, naglasio je.

Kaže i da Srbija vraća svoj identitet, a jedan od bitnih njegovih činilaca je obavezno služenje vojnog roka, jer „Srbin i vojnik su gotovo uvek bili sinonimi“.

„Odbranom granice omogućili smo uslove za pregovore i Rezoluciju 1244“
Na sinoćnoj akademiji u ime boraca sa Košara obratio se pukovnik u penziji Duško Šljivančanin, ratni komandant 53. graničnog bataljona prištinskog korpusa 3. armije Vojske Jugoslavije.

Kazao je da je četvrt veka dovoljna vremenska distanca da se može izvršiti analiza događaja koji su prethodili bombardovanju, kao i onih u toku i nakon, s vojnog, političkog i geostrategijskog aspekta.

„Stanje na toj granici je uvek bilo stanje ni rata ni mira. Bitke na Košarama i Paštriku su simbol odbrane od NATO agresije. Do momenta potpisivanja Kumanovskog sporazuma nijedan strani vojnik nije kročio na tlo Kosova i Metohije. Odbranom državne granice omogućili smo uslove za pregovore našem državnom rukovodstvu i Rezoluciju 1244“, rekao je pukovnik u penziji, saopštili su iz Ministarstva odbrane Srbije.

Više od dužnosti i tradicija

Govorila je Sindi Ivanković, ćerka majora Vojske Jugoslavije Krunoslava Ivankovića, poginulog na karauli Košare 14. aprila 1999.

„Život se nastavio, tako ni komemoracije, ni obeležavanje godišnjica, ni književne večeri meni ne mogu zameniti tatu, ali kada čujem da se o njemu i svim tim hrabrim ljudima priča meni je puno srce. Za mene je današnji događaj više od dužnosti i tradicija, to je moj život. Bez osude i kritike imam svoj san o slobodi i miru, da mislimo drugačije, da usvajamo različita znanja i veštine, da to postane naše gorivo za očuvanje sećanja i tradicije“, rekla je Ivanković, prenosi Ministarstvo odbrane Srbije.

Polaganje venaca

Pre održavanja akademije Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u Vladi Srbije Nemanja Starović, položio je venac na Spomenik herojima sa Košara povodom obeležavanja 25-godišnjice, u svojstvu izaslanika predsednika Srbije,

Pored Starovića, vence su položili i delegacija Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, predstavnici jedinica koje su učestvovale u odbrani karaule Košare, porodice palih boraca na toj karauli, predstavnici drugih boračkih organizacija, kao i predstavnici udruženja građana za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije.

O borbama na Košarama

Bitka na Košarama trajala je 67 dana. Počela je 9. aprila 1999. godine i završila se 14. juna, kada se Vojska Jugoslavije, posle Kumanovskog sporazuma, povukla sa Kosova.

Godinama unazad ovu bitku prate dva narativa i različita sećanja dva naroda – srpskog i albanskog. Za jedne „Drugi kosovski boj“, ali i „klanica jugoslovenske/srpske mladosti“, a za druge „prekretnica protiv srpskog genocidnog režima i tiranije“ i „ostvarivanje viševekovnog sna Albanaca o brisanju albansko-albanske granice“.

Tog devetog aprila 1999. godine, na Veliki petak, pripadnici „Oslobodilačke vojske Kosova“, uz vazdušne napade NATO-a, započeli su ofanzivu na jugoslovensku vojnu karaulu Košare i druge vojne položaje na jugoslovensko-albanskoj granici.

Tadašnje jugoslovenske vojne snage bile su u znatno manjem broju, ali su, prema vojnim izvorima, uspele da se odupru, uprkos višestruko brojnijoj drugoj strani.

U tim borbama Vojska Jugoslavije je izgubila 108 vojnika. U najvećem broju to su bili mladići od 18 do 20 godina, na redovnom odsluženju vojnog roka koji su stupili u vojsku od marta ’98.

U mnogim svedočenjima nakon rata, moglo se čuti da se radilo i o vojnicima koji su tek prošli početnu obuku, ali su u očekivanju rata poslati u karaulu na granici sa Albanijom.

Na strani OVK, prema srpskim izvorima, bilo je više od 200 poginulih, odnosno 114 palih – prema navodima Prištine.

Borbe su okončane 14. juna 1999, posle potpisanog Kumanovskog sporazuma, kada se Vojska Jugoslavije povukla sa Kosova.

I tokom ovih 25 godina, kao i danas, strane slave samo svoje heroje, a one druge nazivaju zločincima i teroristima

Godinama unazad u tome je glasnija Priština odnosno kosovska javnost, a zbog toga što je sve do 2017. godine, godinama nakon rata bitka na Košarama praktično bila tabu tema u Srbiji.

Jedno od tumačenja bilo je da su vojne vlasti i državni centri moći želeli tako da izbegnu po njih za javnost osetljivo pitanje zašto su na granicu i u najteže borbe prsa u prsa sa brojčano nadmoćnijim neprijateljem, tokom tri meseca, a praktično bez pojačanja, poslati nedovoljno obučeni i mladi vojnici, i to iz radničkih i seoskih porodica.