Na samom početku, Dobrila se osvrće na svoju bogatu karijeru.
„Radim od 1987, tako da je već 37 godina u toku mog radnog staža. Različite generacije, različiti uslovi života, različite potrebe, ali mogu reći da su nam deca super. Oduševljena sam njima, mada bih, po mom savetu, mogla da koriguju mnoge stvari, a da li ćemo uspeti u tome ili ne, videćemo“, kaže Dobrila.
Govoreći o nekadašnjem Orahovcu, Dobrila s toplinom opisuje prošle dane.
„Ranije je bilo lepo, danas je tužno. Sloboda, pesma, vinogradi, deca idu srećna u školu, bez pratnje roditelja, bez ikakve strepnje da će se nešto nekome desiti. Opušteno, smireno, relaksirano… Sve je to bilo zdravo, odmereno, lepo“, dodaje Dobrila Vitošević za našu emisju.
Danas, kako kaže, situacija je znatno drugačija.
„Žive ograničeno. Koliko spoljnim svetom i spoljnim nevidljivim granicama, tako i unutrašnjim strahom koji se povremeno pojavljuje. Inače, deca su hrabra i zbog toga sam ponosna. Ali ne želim da budu hrabra i luda, nego hrabra zato što su sputali ludo hrabre u sebi“, ističe Dobrila.
Pored izazova s kojima se suočavaju mladi, Dobrila ukazuje i na promene u svakodnevnom životu odraslih.
„Mnoge su porodice razdvojene, mnoge su porodice na pola puta odlaska i dolaska ili ostanka. Mnoge porodice kriju u sebi bol, koji je ogroman, zbog opšteg stanja u čitavom gradu.“ Ipak, vera u bolje sutra opstaje: „Naravno, Bog. Ali Bog daje nadu i osećaj da će se nešto prevazići, da dolaze nova i bolja vremena“, rekla je Dobrila.
Razgovor smo nastavili o zdravstvenim uslugama u Orahovcu. Uprkos izazovima, Dobrila naglašava predanost lekara.
„S obzirom na iskustva moje porodice i lečenja u drugim sredinama, van Kosova i Metohije, kažem da je ovo efikasno i dobro. Naravno, postoji nedostatak lekova, nedostatak određenih sredstava, nedostatak specijalističkih pregleda i ostalog. Ali to rešavamo uz savete naših lekara, koji su ovde prisutni i koji nam zaista daju mnogo nade i osećaj da smo bitni u životu i ponašaju se prema nama kao umni ljudi koji osećaju naš bol“, kaže Dobrila.
Dolazak turista i vernika u Orahovac i Veliku Hoču pruža nam dodatnu snagu.
Dugi niz godina, od ’99. pa, ja mislim, do 2008, bili smo mnogo usamljeni, prepušteni sami sebi, potpuno. Nebo, zemlja, i to je to. I mi u toj sredini koja nas i odozgo i odozdo pritiska, ali i oslobađa. Ali, s druge strane, dolazak novih ljudi čini da se i mi promenimo, da smo drugačiji, da osećamo, da ih pitamo da li smo normalni.
Jer ta komunikacija čini da nas uverava da nije uzalud i da nismo sami.
Dobrila s optimizmom gleda na budućnost, nada se otvaranju novih radnih mesta i novih đaka u školi u Orahovcu.
„Ja sam uvek optimista. I uvek kažem da će biti bolje i da ćemo opstati, bez obzira na pritiske, na razna dešavanja na svetskom nivou, ne samo na našem lokalnom. Bez obzira koliko izgledalo beznadežno, uvek se nađe način da se prevaziđe to beznađe u bilo kom momentu. I ja mislim da će biti otvaranja novih radnih mesta, da ćemo moći da širimo zajednicu kroz nove bračne parove, novorođene bebe, kroz decu i smeh, upis u gimnaziju, perspektivu zaposlenih, da je bolja i temeljnija za sve nas. Ne mislim samo za našu zajednicu, Orahovac, Veliku Hoču, Zočište, nego mislim kompletno na ceo Balkan, ali i na evropsku zajednicu, jer mi pripadamo, bez obzira da li nas prihvataju ili ne, mi smo ipak evropska zajednica“, zaklučila je Dobrila Vitošević.
Budite uz nas u narednim epizodama „Naše heroine,“ gde ćemo donositi još inspirativnih priča o ženama koje pokreću promene i osvetljavaju naše društvo.
