Ovi iseščci iz 2017. godine iz života 73-godišnje Milanke Terzić iz Istoka, široj javnosti odavno prohujali iz sećanja, duboko su urezani u memoriju njenih sunarodnika.
Nebrojano puta su prepričavani među memljivim zidovima, neregstrovanog izbegličkog kampa, tamo gde nema više ni stajališta autobusa u beogradskom naselju Resnik, pa namernik nastavlja peške.
U dubokom jarku, tako da se sivi vrhovi krovova ravnaju sa asfaltom, da nema po kojeg odžaka koji tutnje do u leto, jer vlaga uvlači hladnoću u kosti – ne bi se naslutilo da ispod frekvencije gradske buke, tiho, baš kao rodna Bistrica, teče na desetine gotovo nevidljivih života.
Nekada radničke barake, decenijama su dom za brojne porodice izbeglih iz Kline, Istoka, Peći i Prizrena. Sada ih je oko 40, među njima i onih sa decom. Srećniji žive u dve sobe. Minimalno i hladno kupatilo dele svi.
“Da, još smo ovde. Trenutno ima i vode i struje”, sa kofom u rukama dočekuje Milanka Terzić, pa dodaje: “Bogu hvala smanjio se broj stanara. Obradujemo se svaki put kad neko ode. Još jedan beskućnik je stekao krov nad glavom”.
Rođena je u Vitomirici kod Peći. Ima četvoro dece, 13 unučadi i šestoro praunučadi. Jedan od sinova živi u objektu pored. Porodica je izbegla u Crnu Goru 1999, a od 2012. slavi se i plače u dve sobice radničih baraka.
“Za povratak na Kosovo sam se prijavila 2011. godine, UHNCR-u i Komesarijatu. Ali niko nije uspeo, niko se nije vratio. Nisam uspela ni da se vratim u Vitomiricu na očevo imanje, niti gde sam se udala u Begov Lukavac kod Istoka. Na kraju sam zbog kuće i otišla u zatvor”, priča Milanka i pojašnjava bezizlaznu situaciju u kojoj se našla:
“Pokušala sam da prodam imanje i ponudila prvo tom koji ga je uzurpirao. Rekla sam mu – “budi fer, kupi pošteno, da ostanemo komšije, prijatelji, ranije se nikada nisamo zamerali”.
Ali, on je pretio. Pogodila sam se sa njegovom bratom od strica da kupi imanje, ali kada sam krenula na Kosovo da se sve to realizuje, zaustavili su me na granici i izveli iz autobusa”.
U Međunarodnoj kancelariji za migracije (IOM) zatražili smo podatak i objašnjenje o broju onih koji su podneli zahtev da se vrate, a da to nije bilo moguće i zašto. Takođe i informacije o imovinskim sporovima. Uputili su na Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije. Komesarijat nije odgovorio na upit.
Koferi praznih obećanja
Da li će Brestovik preživeti?
“Neće, neće”, stisla je zube i jako zgrčila oči Slađana Dašić Miletić, majka četvoro dece, u kući podno pokretiljskog Šestara i Asanovog vrha i nastavila:
“Ja bih najsrećnija bila da oni ostanu ovde i da sutra kao baka, gajim unučiće tu, u dvorištu. To je san svakog roditelja, ali… “.
Nisu umeli drugde da žive, pričali su kada su se vratili septembra 2004. godine.
Mirnoća Brestovika, obraslog u divljem zelenilu kome za leđima diše planinski masiv donoseći najraniji kosovski sumrak, brzo podseti da je privid idile. Nema graje.
Programom povratka u tom pećkom selu izgrađeno je 77 kuća. Teskobno se primeti da tek 14, ima stanare. Sve ukupno, oko 25 ljudi, pojašnjava Slađana:
“Ljudi se vrate iz želje, emocije, isključe strah. Niko ko se ovde vratio, nije ponovo otišao zbog straha, već zbog finansijske situacije. Nije bilo posla, naročito za mlade. Ostali su uglavnom stariji“.
Očekivali su, dodaje veću podršku Srbije, jer se na kosovske insitucije “nikada nisu ni oslanjali”:
“Tada je bilo oko 20 mladih, očekivali smo da ih podrže. Kod mene u kuću su dolazili ministri, direktori, sa koferima punim obećanja, ali na kraju ništa. Naša država je ostala gluva na naše molbe. I Brestovik je izumreo. Ne samo Brestovik, nego i Siga, Ljevoša, Belo Polje, Vitomirica…”, priča, pa ukazuje:
“Vidim ja, mladima je žao da odu. Kada bi imali neku podršku, da stane država iza nas…“
Seoska ambulanta smeštena je u privatnoj kući, za sve ostalo ide se u obližnji Goraždevac.
“A, za mnoge stvari sada ne možemo ni u Goraždevac, već u kontejnere, na Brnjak i Jarinje”, podseća na promenu koja je usledila nakon što je kosovska policija plombirala filijalu Pošte Srbije, početkom 2024. godine, uskrativši platni promet građanima.
Svečano otvorena škola u Brestoviku je zatvorena. Nema više dece.
Dašići su roditelji troje studenata i jednog srednjoškolca. Ona je zaposlena, muž je penzioner, pa račune pokrivaju baveći se poljoprivredom. Slađana nije žena od previše reči žalbe.
“Živimo. Jedino ova politička situacija. To je trenutno naš najveći problem. Ovaj ping-pong, tenis koji igraju”, odmahuje pokuzujući tik iznad glave.
Tuda lete lopte koje odlučuju sudbine.
Banjska oborila brojke
Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije i Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) marta 2000. godine registrovali su 187.129 osoba raseljenih sa Kosova. U periodu od 2000. do 2005. godine, taj broj se povećao za još 20.000 lica. Kako navode na sajtu, trenutno je 196.140 građana sa tim statusom.
Prema podacima kosovskog Ministarstva za zajednice i povratak, u periodu od 2000. do 2025. godine, na Kosovo se vratilo 29,476 povratnika: 12,863 Srba, 7,786 Aškalija, 4,106 Crnogoraca…
Statistike kažu da su godine nade, sa najvećim brojem povratnika, bile pre dve decenije:
2003. vratile se 3,802 osobe, 2004. godine – 2,469, a 2005. godine čak – 2,126 osoba.
Poslednje dve godine broj je dvocifren – 2024. zabeleženo je 66 povratnika, a ove godine 25 osoba.
Naglo pogoršanje bezbednosne situacije od sukoba u selu Banjska u opštini Zvečan, septembra 2023. godine, očigledno je imalo ogroman uticaj i na ovaj proces.
“Od momenta kada se desila Banjska primetno je da interesovanje za povratak znatno nazaduje. Zbog opšte tematike Kosova, gde je taj sigurnosni element vrlo bitan za povratnike, verovatno je da će i dalje biti takvih kočnica koje će malo otežavati put povratka, ali mi se trudimo da radimo najbolje moguće”, kaže Nenad Rašić, ministar za zajednice i povratak u kosovskoj tehničkoj vladi.
Podaci kosovskog Ministarstva za zajednice i povratak, beleže i 15.582 raseljenih unutar Kosova, od toga 8,369 Srba i 6,900 Albanaca. Najviše raseljenih Srba je u regionu Mitrovice – 6,810 Srba i 6,900 Albanaca, gde se u deset kolektivnih centara nalazi 77 osoba, odnosno 35 porodica. U opštini Leposavić – 24 porodice, odnosno 56 osoba.
Ovih dana opština Leposavić, na čelu sa gradonačelnikom Ljuljzimom Hetemijem, zatvorila je šest kolektivnih centara, a obezbedila novi smeštaj porodice koje su tamo živele. Prema informacijama KoSSev-a zgrade izgrađene u Leposaviću, Lešku i Sočanici, finansiranje sredstvima Vlade Srbije, predmet su spora kosovskih i srpskih institucija, ali i građana koji smatraju da su oštećeni.
Reč je o dugom sporu nadležnosti nad najugroženijom grupom građana, čiji je položaj u tom boksmeču, svake godine, sve lošiji. Raniji predmet sukoba bila je izgradnja povratničkog naselja “Sunčana dolina” u Zvečanu.
“Imali smo i zabrinjavajuće slike i poruke koje su dolazile iz Prištine, povodom izgradnje kuća koja je finansirala Republika Srbija. To je potpuno pogrešno percipirano i predstavljeno javnosti da je reč o kolonizaciji severa Kosova, a ne o povratku i reintegraciji ljudi koji su, na žalost, bili prisiljeni da napuste Kosovo 1999. ili 2004. godine”, podseća Miodrag Milićević, izvršni direktor NVO Aktiv sa sedištem u Severnoj Mitrovici.
Bezbednost
“Pogotovo u pećkom regionu, povratnici su neretko bili meta bilo organizovanih grupa ili pojedinaca koji su ih ugrožavali. Na žalost, do danas je otvoreno pitanje sveukupan osećaj nebezbednosti, a uvek vezan za lokalne i centralne institucije, uključujući i resorno ministarstvo za zajednice i povratak. Da li sa nekom namerom ili ne, na onima koji danas predstavljaju institucije ili su ih vodili u ranijim sazivima vlade Kosova je da kažu. Svakako, propuštena je šansa da se ljudima obezbedi dostojanstven život kakav važi za većinsku populaciju na Kosovu”, zaključuje Miodrag Milićević.
Podatke o broju napada na povratnike kosovsko Ministarstvo za zajednice i povratak ne poseduje.
S druge strane, Kancelarija za KiM u periodu od 2021. godine zaključno sa junom 2025. godine na sajtu beleži ukupno 656, kako navode, etnički motivisanih incidenta. Po godinama, 2021. zabeležili su 128, 2022. godine – 150, najviše 2023. godine -179, 2024. godine -124 i 75 od početka ove godine.
Za razgovor o ovom problemu i ostalim vezanim za temu povratka obratili smo se Kancelariji za KiM početkom maja pisanim putem. Nisu odgovorili.
Ranije, misija OEBS-a na Kosovu, koja prati i evidentira incidente koji utiču na bezbednost zajednica na Kosovu, u periodu od januara 2015. do decembra 2018. godine zabeležila je 1.518 bezbednosnih incidenata “koji su potencijalno uticali na percepcije zajednica u brojčanoj manjini o bezbednosti na opštinskom nivou”.
“Od ovih incidenata, 346 slučajeva (skoro 25 procenta od ukupnog broja) desilo se u povratničkim mestima i uglavnom su bili pogođeni povratnici iz zajednice kosovskih Srba”, navela je misija OEBS-a u izveštaju iz 2019. godine.
Poslednjih godina, brojne organizacije na Severu Kosova, upozoravaju da je bezbednost na vrlo niskom nivou, te podvlače da arbitrarna hapšenja zbog, kako navode, izražavanja političkog stava ili nacionalnih simbola, ali i brojni slučajevi seksualnog uzmnemiravanja žena, doprinose atmosferi straha.
Nedavno je šesnaest organizacija civilnog društva sa Severa Kosova, uputilo pismo Ombudsmamu Kosova i međunarodnim predstavnicima i organizacijama, reagujući na privođenje petorice, a potom deportacije četvorice Srba sa Kosova. Njima je zabranjen dalji boravak i budući ulazak, bez ikakve odluke suda.
Ratni zločini
“U zatvoru, u jednom podrumu, bila sam 48 sati. Bilo je hladno, bez prozora, nešto je šištalo, mora da je ulazio neki vazduh. Odredili su mi advokata po službenoj dužnosti. Jako korektan čovek koji je tražio i uspeo da budem u kućnom pritvoru dok traje proces. Pošto nisam imala gde, primili su me u Patrijaršiju”, sleže ramenima Milanka Terzić i dodaje:
“Sreća je da sam bila pametna i svesna dok su me ispitivali, da se nisam izgubila od straha. Objasnila sam da na Kosovo dolazim 18 godina, da sam za kosovsku ličnu kartu prijavljena na adresi čoveka koji me sada prijavljuje da sam zločinac i da sam mu zapalila kuću. On mi je dao rešenje od kuće, da se prijavim da stanujem kod njih”.
Milanka Terzić je nakon toga puštena.
Miodrag Milićević, podvlači da su ovakve prijave za navodne ratne zločine, izuzetno osetljivo pitanje, ali da se celokupna srpska zajednica pita “kako je moguće da se takve optužnice posle četvrt veka vade iz nekih fajlova, a mahom su usmerene prema onima koji su ostvarili pravo na imovinu, nakon dugogodišnjih imovinskih sporova.”
Ukazujući da je problem privukao pažnju dela međunarodne zajednice, smatra da bi “briselska platforma morala da bude ključni politički faktor” za rešavanje ovakvih slučajeva.
“Ovo je verovatno najbolnija tačka celog procesa povratka”, nadovezuje se ministar Nenad Rašić, istovremeno govoreći da je za njega nemoguće da se meša i izjašnjava o toj temi:
“Najiskrenije, preko prijateljskih kontakata pokušavam da pomognem oko advokata, ali u privatnom kapacitetu. Nadam se da sa tim optužnicama jenjava i očekujem da će ih biti manje u budućnosti”.
Dalibor Jevtić, bivši potpredsednik Vlade Kosova i ministar za zajednice i povratak, svojevremeno je govorio o ovome, baš u vreme kada je razmena katastarskih knjiga Beograd i Prištine i početak razrešavanja određenog broja imovinskih sudskih sporova, u fokus stavila moguće zloupotrebe.
Tri puta na funkciji kosovskog ministra za zajednice i povratak, Jevtić nije odgovorio na pozive da ogovori na ova i druga pitanja vezana za povratak.
Kao odštetu za 48 sati zatvora, Milanka Terzić, dobila je 40 evra.
“I srce mi je stradalo, obolela štitna i dobila sam šećer. Podnela sam tužbu, ali se tužba ne pomera. Vraćanje imovine me je koštalo svega. Od pristojne penzije od 67.000 dinara, primam 27.000 i to mi je za lekove i za hranu. Ostalo ide na kredit koji sam morala da podignem zbog sporova oko imovine”.
Na Kosovo i dalje ide redovno. O praznicima, ocu i braći, na grob.
Uzurpirana imovina
Misija OEBS-a na Kosovu poslednji izveštaj Procena dobrovoljnog povratka objavila je pre šest godina i piše: “proces je bio ometan problemima u vezi imovinskih prava, bezbednosnih incidenata i slučajeva protivljenja povratku od strane primajuće zajednice”.
“Značajni događaji koji su se desili uključivali su početak izgradnje velikog povratničkog naselja “Sunčana dolina” u Zvečanu u junu 2016. godine, proteste protiv povratka raseljenih kosovskih Srba u selu Mušutište u opštini Suva Reka u avgustu 2016. godine i spontani povratak 13 kosovskih Srba u selu Ljubožda u opštini Istok u martu 2017. godine, dok su 2018. godine bezbednosni incidenti uticali na posete srpskim pravoslavnim verskim lokalitetima u Đakovici, Donjem Petriču, Klini i Studenici, opština Istok”, navodi izveštaj OEBS-a i nabraja:
“Raseljena lica se i dalje suočavaju sa izazovima u korišćenju svoje imovine i stambenih prava. Glavni uočeni problemi obuhvataju bespravno (ponovno) zauzimanje imovine, neizvršenje naloga za rušenje i program obeštećenja Kosovske agencije za upoređivanje i verifikaciju imovine (KAUVI) i ograničen pristup održivom socijalnom smeštaju i mogućnostima dodele zemljišta za projekte u oblasti povratka”.
U Centru za zastupanje demokratske kulture (ACDC) iz severne Mitrovice kažu da je precizan odgovor o broju slučajeva uzurpirane imovine nemoguće dati, jer ne postoji jednistvena evidencija ni o ukupnom, ni o broju rešenih predmeta.
Jedan od dostupnih podataka na sajtu Kancelarije za pravnu pomoć u Beogradu, ukazuje da je najmanje 60.000 imovinskih zahteva raseljenih Srba i drugih nevećinskih zajednica, čija je imovina zauzeta, oštećena i uništena.
“Jedan broj predmeta u kojima su oštećeni pripadnici nevećinskih zajednica je rešen pred sudovima, naporima Kancelarije za pravnu pomoć raseljenim licima i izbeglicama koja radi uz podršku EU”, kažu u ACDC-u.
Masimo Morati, bivši menadžer projekta Kancelarije za besplatnu pravnu pomoć u Beogradu, podseća da je problem nastao još 2000. godine, kada mandat UNMIK-ove Direkcije za stanovanje i imovinu (HPD) nije obuhvatio pitanje zemljišta:
“Ta vrsta imovine je ostala u nekom limbu i nije bilo načina da se zaštiti. To je dovelo do neregularnog rušenja i gradnje na tuđoj imovini, uzurpacije zemljišta i prevare.”
“Skoro dvadeset godina od završetka sukoba na Kosovu, uprkos značajnoj međunarodnoj pomoći i ciljanim programima, veliki broj raseljenih lica unutar i van Kosova nije pronašlo održiva rešenja koja bi im omogućila da žive stabilno i dostojanstveno”, zaključuje misija OEBS-a.
Povratak u gradove
Statistike kažu – najveći broj povratnika je u regionu Prištine – 8,713, Peći – 7,440 i Gnjilana – 6,289. U stvarnosti, za povratnike nema mesta u gradovima u kojima su nekada živeli.
Kada se Dragica Gašić sama vratila u Đakovicu, doživela je napade, pretnje i pritiske. Lokalni piljar nije joj dozvolio da kod njega kupi hleb.
“Sa premijerom sam razgovarao o urbanom povratku i našli smo grad – Gnjilane. Opština je obećala parcelu, ali na žalost, zbog tehničkih nemogućnosti, inženjerskih poduhvata koji nisu na vreme urađeni, morali smo da odložimo, kaže Rašić, pojašnjavajući:
“Takve ideje vrlo često nailaze na otpor lokalnih ili centralnih oponenata. Zbog toga treba biti oprezan. Moramo da sprovedemo tako da ne dođe do segregacije, neprijatnosti”.
Suprotno spomenutim preprekama, ministarstvo lokalne samouprave sa organizacijom “Siročad Balkana” gradi u četiri opštine na severu 200 kuća. Dok deo lokalne zajednice u većinski srpskim opštinama to vidi kao pokušaj promene etničke strukture, Rašić obrazlaže da je reč o projektu socijalnog stanovanja:
“Pravilo je da moraju da imaju ličnu kartu te opštine. Ali, ne znam da li su živeli negde ruralno, pa sada žele da žive u gradu. Voleo bih da imamo opštine koje apliciraju, da i mi, kao Srbi, dobijemo više zgrada ili stanova”.
Dok ističe da „Strategija za zaštitu prava i interesa zajednica i njihovih članova 2023-2027“ postavlja za ciljeve povećanje broja povratnika i njihov održivi ostanak, stabilizaciju zajednica i njihov kontinuirani ekonomski razvoj, proporcijalnu zaposlenost u javnoj administraciji i jačanje mehanizma za upotrebu jezika nevećinskih zajednice, život goni u suprotnom pravcu.
Analize su – porazne.
Čak 66 odsto građana poznaje nekog ko je 2024. godine napustio Kosovo, pokazuje Analiza trendova Aktiv-a, sprovedena unutar srpske zajedenice. Severno od Ibra njih 70 – odsto, južno – 60 procenata. Školarci čine 77 odsto onih koji su se odselili.
Ukoliko im se ukaže prilika, u narednih pet godina, 52 procenata želi da napusti Kosovo. Slični odgovri pet godina unazad, od toga dve trećine – mladi. Redom, navode, odlaze zbog: političke nestabilnosti, nepoštovanja prava Srba na Kosovu i lične bezbednosti.
Da li politiku povratka zamenjuje politika održivog opstanka?
“Dobro rečeno. Najbintnije je da prvo, metaforično, postavimo bedeme ostanka, ali da uz adekvatan tempo otvarimo vrata povratnicima”, odgovara ministar Rašić i dodaje:
“Često volim da kažem da je najbolja reklama za povratak baš to da naši sugrađani ovde žive normalnim životom, tako da koji ovde imaju rodbine i prijatelje, mogu da se uvere iz prve ruke da povratak funkcioniše.”
Politika statističke greške
“Jasno je da je četvrt veka od potpisivanja Kumanovskog sporazuma povratak ravan statističkoj grešci, ogroman poraz i međunarodne zajednice, ali i lokalnih institucija, koje su za 25 godina propustile ogromnu šansu da vrate raseljene. Osim što se povratak nikada nije dogodio u urbanim sredinama, od malog broja onih koji su se vratili u ruralna područja, uglavom su stariji, nezaštićeni, socijalno nezbrinuti. Sve u svemu, poražavajuće”, ocenjuje Milićević.
I tamo gde dođu mlade porodice, sledeća generacija opet mora da se odseli.
“Jer, to je tehnički povratak, a reintegracija u društvo se nikada nije desila. Prognoze su veoma sumorne i govore o tihom egzodusu Srba sa Kosova”, zaključuje izvršni direktor NVO Aktiv.
U tradiciji i Srba i Albanaca je da kada se kuća stavi pod krov, da se na njega stavi zastava. U vremenima kada su i zastave sporne, van svake sumnje – odgovornost je i na Beogradu i na Prištini – složni su u oceni Ljuljzim Peci, direktor Kosovskog instituta za politička istraživanja i razvoj (KIPRED) iz Prištine i Milivoje Mihjalović, novinar i nekadašnji direktor Medija centra u Prištini.
“Otpor prema povratku Srba na Kosovo, kako institucionalni, tako i vaninstitucionalni, proizilazi iz nedovršene tranzicije iz konflikta ka pomirenju. U tom smislu, odgovornost je dvostrana. Na institucionalnom nivou, slabosti vladavine prava, kao i etnički pritisci na lokalne vlasti u povratničkim sredinama, često otežavaju sprovođenje sudskih odluka, posebno u slučajevima uzurpirane imovine”, kaže Ljuljzim Peci, “ipak, u praksi, koegzistencija funkcioniše u većini enklava i u višeetničkiim urbanim sredinama južno od Ibra, ali tamo gde je povratak pokušan van tih zona, on često ostaje simboličan”.
Ne može, smatra, biti uspešnog procesa povratka ako jedna strana – ili obe – izbegavaju svoju odgovornost.
“Uloga Srpske liste, iako nominalno pozicionirane kao političkog predstavnika kosovskih Srba, činjenica je da povratak raseljenih nije bio njen politički prioritet – primarno je bila fokusirana na očuvanje paralelizma i političke lojalnosti Beogradu”, kaže Peci i obrazlaže:
“Iako se povratak formalno nalazi među programskim ciljevima Srpske liste, ova stranka nema konkretnu politiku ni strategiju u vezi s tim pitanjem, iako gotovo deset godina je vodila resor povratka u vladi Kosova. Srpska lista je često birala kurs bojkota, što je dodatno udaljilo pitanje povratka iz fokusa političkih prioriteta u zemlji”.
Četvrt veka od rata, trebalo je da bude prostor za zalečenje rana i reintegraciju, ali i da doprinese normalizaciji etničke odvojenosti i formiranju novih generacija koje nemaju lično iskustvo suživota.
Može li se govoriti o multietničkom Kosovu sa takvim odnosom prema srpskoj zajednici?
“Kosovo je u svom Ustavu definisano kao multietničko društvo, sa zagarantovanim pravima za nevećinske zajednice. Međutim, suštinski i funkcionalno, ta multietničnost je i dalje krhka i selektivna. Postoji kao pravna norma, ali ne i kao društvena stvarnost u punom smislu te reči – za šta veliku odgovornost snose političke kalkulacije i vlade Srbije i Kosova, kao i pojedini medijski narativi koji produbljuju podele”, ističe Peci.
Za promenu je, ističe, neophodna “radikalna promena pristupa: od konfliktnog narativa ka narativu zajedničkog života; od instrumentalizacije prošlosti ka zajedničkoj budućnosti – s ciljem stvaranja ne samo političke, već i društvene atmosfere u kojoj Kosovo postaje održivo multietničko društvo”.
“Međutim, smatram da je taj trenutak teško dostižan bez sveobuhvatne normalizacije odnosa između Kosova i Srbije – iz jednostavnog razloga: postoje duboko divergentni interesi i ambicije između državnog vrha Srbije, vlade Kosova i kosovskih Srba, od kojih većina živi u raskoraku između očekivanja i ambicija koje gaje prema Srbiji i realnosti svakodnevnog života na nezavisnom Kosovu”, zaključuje Peci.
“Očigledan je otpor vlasti u Prištini povratku izbeglica. Ni međunarodne misije, čiji je zadatak stabilizovanje prilika i vraćanje života na Kosovu u normalu, nisu postigle nikakav rezultat kada je reč o povrataku izbeglica. Nije poseban napor učinila ni Vlada Srbije koja je, kako su tvrdili u Beogradu, izdvajala i na Kosovo slala između pola milijarde i 800 miliona evra godišnje. Gde su te pare otišle? Na povratak izbeglica, koje u Srbiji zovu raseljenima, sigurno nisu”, podseća novinar Milivoje Mihajlović i procenjuje:
“Utisak je da vlasti u Prištini i Beogradu funkcionišu na podsticanju etničke mržnje i to umanjuje šanse za multietnički život na Kosovu. Drugi razlog je veoma snažan uticaj albanskog ekstremizma na politički život Kosova. U Kurtijevom je posebno naglašena represija prema Srbima. To su izvori nestabilnosti koji kod Srba izazivaju strah i neizvesnost i stvaraju atmosferu u kojoj je povratak nemoguć”.
Mihajlović ukazuje da “prema udžbenicima i iskustvima iz svih postkonfliktnih situacija u svetu, povratak izbeglica je realan u prvih šest godina posle konflikta”.
“Tako je bilo i na Kosovu, stvarani su uslovi za povratak raseljenih, ali je pogrom 17. marta 2004. u potpunosti zaustavio povratak. Cilj tog organizovanog nasilja je bilo etničko čišćenje. Strah koji proizvode i u Beogardu i u Prištini, podsticanje etničke mržnje, su najveća prepreka povratku. Dok se ne uspostave demokratske vlasti na obe strane i konačno jaka i ozbiljna međunarodna kontrola, niti će biti multietničkog Kosova, niti povratka izbeglih Srba”, podcrtava.
Kada su Dašići, pre više od dve decenije žurili da se vrate u svoj dom, tamo je bilo zgarište. Sreću pod novim krovom izmrcvarile su dve decenije ovih i mnogih drugih problema.
Razlika ipak postoji. Na zgarištu je bar bilo nade.
Piše: Jelena L. Petković
