Političari dele medije, novinari istinu

Anđelka Ćup (Foto: Privatna arhiva)

Piše: Anđelka Ćup

Nedostatak novca, često čujemo od kolega ili analitičara, najveći je problem medija koji izveštavaju na srpskom, albanskom ili jezicima ostalih zajednica koje žive na Kosovu. Konstatacija je tačna, ali retko se spominje problem polarizovane medijske scene, valjda zbog velike količine novca koju je međunarodna zajednica uložila u, kako to kažu aktivisti civilnog sektora, „podizanje kapaciteta“, pa da ne bude da je novac poreskih obveznika sa zapada uzalud potrošen.

A da su mediji podeljeni, jasno je čim ujutru počnete da listate portale na albanskom i srpskom jeziku. Ni reči pozitivnog o Srbima sa Kosova, ako nisu političari koje podržava aktuelna vlast u Prištini, nema u medijima koji pišu jezikom većine. U onima na srpskom, kao da ta većina i ne postoji, osim opet političara kojima se posvećuje maksimalna pažnja, posebno ako izjave nešto protiv naroda kome pripada autor teksta, a toga ima na pretek. Način na koji se predstavlja Srbija, je tema za sebe. Kolege koje pišu na albanskom, ako pažljivo čitate, Srbiju, čiju vlast, aktuelnu ili neku prošlu, izjednačavaju sa čitavim narodom, vide kao krivca za sve loše što se dešava na Kosovu, prihvatajući rečnik aktuelnih političara. Kolege koje pišu na srpskom, ako su plaćeni iz budžeta srpske vlade, ne vide baš sve šta se događa na Kosovu, ali zato kao vrlo važno objavljuju razne natpise na društvenim mrežama, ako procene da bi se upravo to svidelo njihovim gazdama. Oni drugi mediji, koji sebe nazivaju opozicionim, komentare imaju i u vestima, i to one koji kritikuju sve što dolazi od aktuelne vlasti u Srbiji, pa makar bilo i dobro. To znači, da osim podeljenih medija koji izveštavaju na srpskom i albanskom, podela je očita i kod onih koji izveštavaju na srpskom i to zbog novca. Plate, one iz budžeta se ne ostavljaju tako lako, ko još haje za profesionalno novinarstvo?!

U toj nepreglednoj šumi takozvanih režimskih i opozicionih medija, pokušavaju da opstanu oni malobrojni, bez stalnih prihoda, previše mali za opoziciju kosovsku ili srpsku i ne baš važni za budžete Kosova i Srbije, ali i međunarodne zajednice. Batrgaju se, prate i informativu i kulturu, pokušavaju da opišu pravo stanje na Kosovu, pokušavaju da pišu o pozitivnim događajima kako bi podstakli pomirenje, ali nisu dobro primljeni ni na jednoj, ni na drugoj strani. I za jedne i za druge su izdajnici. To je najčešća titula koju dobijaju, ako ne javno, onda barem od različitih botova na društvinim mrežama.

A da nisu svi mediji jednako tretirani, uočljivo je i po izjavama koje dobijaju, pa oni koji izveštavaju na srpskom i po dve godine čekaju izjavu kosovskog premijera ili nekog kosovskog ministra, a oni koji izveštavaju na albanskom, teško mogu da od srpskih političara čuju njihove stavove o političkoj situaciji na Kosovu. A što je još frapantnije, ne mogu svi koji izveštavaju na srpskom da imaju izjave predstavnika vlasti ili opozicije. Političari se svim silama trude da pokažu čija im uređivačka politika odgovara, a neretko oni je i kreiraju, najčešće novcem.

Kolege novinari i koleginice novinarke, koji na terenu, na plus 37 i minus 20 čekaju izjave od „njihovih veličanstava“, domaćih ili svetskih političara, ili prate proteste, rizikujući da od jednih ili drugih dobiju i batine, imaju najbolju nameru, osim retkih pojedinaca, u to sam sigurna. Sigurna sam da u svoju redakciju donesu zaista brzu, jasnu i istinitu informaciju. Ali tamo, u klimatizovanoj prostoriji sede neki urednici i vlasnici koji imaju pravo da promene sve, od naslova i lida, pa sve do one famozne istine u koju se zaklinju kada konkurišu za projekat od neke strane ambasade. Imaju oni svoju istinu, kao i većina političara. Ko te još pita da li imaš takozvane obe strane, ko te pita da informaciju proveravaš iz više izvora? Ko to još radi, osim onih koje sam malopre nabrojala kao „najmanje i nevažne“, one koji pokušavaju da istinu stave na prvo mesto?

I dok, kako je davno rekao neko, istina pronađe svoj put, laž već dva puta obiđe ceo svet.

A kako ćemo da saznamo istinu u jednom visoko korumpiranom društvu, što pokazuju istraživanja međunardnih renomiranih organizacija, gde mladi odlaze, više ne samo Srbi i ostali, već i Albanci, gde srednja klasa skoro da ne postoji, već bogati i siromašni, gde ne možete ni najobičniji dokument da izvadite dok ne date barem 10 evra nekome za kafu? Kako da saznate istinu o političkim i društvenim promenama, na bolje ili na gore, ako je u vreme političke krize na Kosovu, visoke stope nezaposlenosti i porasta stope ubijenih žena, najvažnija vest čiju je zastavu i zašto nosila pevačica Rita Ora, gde i da li je trebalo baš tu da peva Ceca Ražnatović, da li je Dino Merlin trebalo da nastupa u Beogradu, a neki srpski pevači u Hrvatskoj. I ne samo da nas obaveste o „tako važnim“ temama, nego idu i dalje, pa procenjuju da li se neki svetski političar duže rukovao sa Kurtijem ili Vučićem i to objave kao udarnu vest. Od koga da saznate istinu, ako u medijima osvane naslov „Uhapšen ratni zločinac N.N.“, umesto „Uhapšen osumnjičeni za ratne zločine“. Naravno, taj „ratni zločinac“ je uvek iz naroda kome ne pripada novinar ili novinarka koji o tome pišu ili njihovi urednici i vlasnici.

I više od dve decenije od konflikta, samo nema istine o tome da je upravo kada su u pitanju ratni zločini, izigrano pravo i pravda. Ratnih zločina je bilo, na obe strane naravno, ali to kod javnog mnjenja ne prolazi, upravo zbog toga što su ga novinari navikli da su krivci uvek na „drugoj strani“. Još ako novinari uspeju da dočaraju kako se zločin dogodio, trudeći se da svu strahotu prikažu što slikovitije, ne poštujući naravno ni kodeks, a ni zakon, pogodio je u metu. Zaključak je odmah tu, svi pripadnici tog naroda su zločinci.

Mnogo je zaključaka koji nisu u skladu sa profesionalnim novinarstvom, mnogo je lažnih vesti koje se svakodnevno pojavljuju, pa one tačne i profesionalno objavljene ne mogu ni da se vide, nažalost. Ono što je vidljivo, jeste saradnja novinara i novinarki, iz različitih redakcija, na terenu. Kolege komuniciraju, razmenjuju informacije, dakle sarađuju, nekada najiskrenije, nekada što moraju zbog jezika, u zavisnosti odakle se izveštava, a urednici i vlasnici najbolje sarađuju ako je u pitanju zajednički projekat. Tako se opet vraćamo na početak. U našoj profesiji, nažalost, istina nije najvažnija, već se sve svodi na novac.

Ovaj tekst je deo projekta „Jačanje participativnog novinarstva u borbi protiv lažnih vesti“, koji implementira Radio Goraževac, uz podršku regionalnog projekta „SMART Balkan – Civilno društvo za zajedničko društvo na Zapadnom Balkanu“ koji realizuju Centar za promociju civilnog društva (CPCD), Centar za istraživanje i kreiranje politika (CRPM) i Institut za demokratiju i Posredovanje (IDM) i finansijski podržano od strane norveškog Ministarstva spoljnih poslova (NMFA).
Sadržaj teksta je isključiva odgovornost autora i implementatora projekta i ne odražava nužno stavove norveškog Ministarstva spoljnih poslova (NMFA).