Pokret za odbranu KiM: Vučić svesno propustio dobru priliku da održavanje razgovora uslovi vraćanjem na stanje od kraja februara

(Foto: Press centar UNS)

Iako su evropski posrednici poslednji sastanak u Briselu na visokom političkom nivou proglasili za neuspešan, on je ipak još jedan korak u politici Vučićevog popuštanja u procesu koji treba da dovede do potpunog priznanja tzv. Кosova, ocenio je Pokret za odbranu Kosova i Metohije.

„Prihvatajući tobože kompromisni Boreljov predlog, predsednik Srbije odrekao se čak i vremenskog prvenstva dobijanja jedine koncesije – lokalne samouprave u odnosu na primenu briselsko-ohridskih sporazuma koji eksplicitno vode definitivnom priznanju tzv. Кosova“, smatra ova organizacija.

Podsetivši na reakciju evropskog šefa diplomatije Žozepa Borelja nakon sastanka 14. septembra da nije napravljen nikakav napredak u pregovorima, uprkos tome da su posrednici u pregovorima ponudili kompromisni predlog o uporednom rešavanju dva pitanja – onog o lokalnoj samoupravi većinskih srpskih opština i onog o primeni dva briselsko-ohridska sporazuma, te da se kao krivac za neuspeh vidi kosovski premijer, ovaj pokret je naznačio da je i dalje u pitanju „popuštanje“ srpskog predsednika.

„Pitanje je, zašto Кurti dobija svaki duel sa Vučićem? Jedini logički i empirijski proverljiv odgovor je: zato što predsednik Srbije i u takvim prilikama pokazuje spremnost na bezuslovno prihvatanje diktatā ne samo Brisela i Vašingtona, nego čak i Prištine. Ako je ikada u pogubnoj seriji svojih hazarda na štetu Srbije mogao očekivati razumevanje zapadnih nalogodavaca za čin odbijanja, to je bilo ovom prilikom“, smatra ova organizacija.

Sa druge strane naglašavaju da Aljbin Kurti, još od postizanja „Sporazuma o normalizaciji“ 27. februara, sprovodi „sistematski teror“ nad Srbima na Kosovu, i da je on još i „pojačan“ posle usvajanja Aneksa o primeni tog sporazuma 19. marta, a posebno u poslednja dva meseca pre poslednjeg sastanka u Briselu.

„Vučić je svesno propustio dobru priliku da održavanje razgovora uslovi vraćanjem na stanje od kraja februara, čime bi unekoliko ojačao svoju pregovaračku poziciju. Naprotiv, Кurti je svakim svojim nasilnim činom na terenu, a bilo ih je na desetine, ojačavao svoju poziciju. Svestan da od strane evropskih i američkih zaštitnika može pretrpeti tek blagi prekor i, posebno, činjenice da će se Vučićeva reakcija na dalje svakovrsno terorisanje srpskog stanovništva svesti na prepričavanje onoga što Srbi doživljavaju, i ovog puta je samouvereno odbio sve“.

Za to vreme, ocenjuju dalje, srpski predsednik je, „pokazujući kooperativnost koja je odavno izgubila svaki smisao“, „uspeo da obezvredi“ i uspostavljanje Zajednice opština sa srpskom većinom, koja je obaveza na koju su se obavezale sve tri strane potpisnice Prvog briselskog sporazuma iz aprila 2013.

Zašto Vučić ovoga puta nije povukao potez koji bi mu dao bar trenutnu prednost u procesu koji uz njegovu primarnu saglasnost, od aprila 2013. vodi u nezavisnost tzv. Кosova?

„Ovde nije reč ni o njegovoj političkoj nesposobnost niti o intelektualnoj nedoraslosti. Ovde je reč o nečasnoj i državoubilačkoj razmeni između Vučićeve pokornosti i zapadne zaštite“, odmah nude i odgovor, naglašavajući dalje:

„Iluzorno je misliti da se iza dodvoravanja Americi, iza njegove napadne pomirljivosti i sličnog, skriva nekakva mudra politika, kako to nastoje da predstave promoteri njegovog lika i dela“.

A domete Vučićeve politike, ukazuju, na „najdrastičniji način“ osećaju Srbi na Кosovu i Metohiji.

„Od njegovog stupanja na vlast septembra 2012, pa do danas, položaj Srba je svakim danom bivao gori, da bi poslednjih godina dosegao razmere nepodnošljivog fizičkog stradanja (ranjavanja iz vatrenog oružja, premlaćivanja na ulici i u tamnicama, svakojakog ponižavanja) i emotivno-psihičkog beznađa“.

Istovremeno, su šanse države Srbije da realizuje međunarodno utvrđeno pravo na svoj teritorijalni integritet znatno umanjene, takođe ukazuju, jer od septembra 2012, pored dva činioca koji se bore za nezavisno Kosovo – samih Albanaca i zapadnih učesnika, postoji i treći, a to je „zvanična Srbija“.

U to će se uveriti svako ko pročita poslednji briselsko-ohridski sporazum i njegov aneks, podsećaju.

„To su akti odricanja zvanične Srbije od njene južne pokrajine. U prvom od njih, pored odredaba o odricanju (implicitno priznanje), postoji i odredba (čl. 6) o krajnjem aktu – međunarodnom obavezujućem sporazumu o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Srbije i Кosova, što predstavlja akt eksplicitnog priznanja države Srbije da na delu njene teritorije postoji lažna, ali ipak priznata, država Кosovo“.